Odabrane kolumne objavljivane u nedeljniku NIN od maja 2018. do septembra 2022. godine čine knjigu „
Soko zove Lastu“ koja se odnedavno našla na policama Laguninih knjižara. Tekstovi predstavljaju svedočanstvo jednog vremena, sa temama koje su univerzalnog karaktera, što će poslužiti potonjim generacijama da dublje i objektivnije sagledaju sliku beslovesne svakidašnjice, kako su njihovi prethodnici tražili način da joj se otrgnu i nadvladaju je. Potrebno je kao pred mozaikom odmaći se nekoliko koraka kako bi se jasnije doživele sve boje trenutka u kojem nastaje knjiga.
Može se čitati kao manifest nepristajanja i neodustajanja, odnosno priručnik o neposlušnosti, ali i kao zbirka priča sa naravoučenijem. Čitajući kolumne, putujemo kroz vreme: četiri godine proputovaćemo za nekoliko sati suočivši se s prizorima koji izazivaju mučninu. Ali ponekad je mučnina neophodna da bismo se osvestili, jer prema
Džordžu Orvelu: „Dok se ne osveste, neće se pobuniti, a dok se ne pobune, neće se osvestiti“, kako svaku reprizu ne bismo gledali kao da je premijera.
U svojim kolumnama
Dragan Velikić opisuje situacije na kojima pravi anatomski rez određenih fenomena. Događaji i ljudi kojima se bavi, služeći se literarnim tehnikama, u prvi mah mogu izgledati udaljeno, obezličeno, pa nam se, posmatrajući ih izdaleka, iz relativno bezbedne prostorno-vremenske distance, čini da nas njihove nesrećne sudbine i nevolje ne mogu obuhvatiti. Kada prostor počne da se briše, a slika da se približava i detalji izoštravaju, postaje očigledno ‒ reč je o svakome od nas. Košmar pojedinca, košmar je čovečanstva.
Velikić budi iz sna i usnulog suočava sa ponorom u koji se pretvara prostor koji smatra svojim. Zavese su spuštene, noći su mračne i duboke. Pomaže mu da se snađe u tom mraku, a svanuće se još ne nazire zbog toga što „živimo u vremenu u kojem je moral ukinut, izvršene su pogubne rokade, dobro i zlo zamenili su mesta, licemerje i nitkovluk umesto poštenja i čestitosti, ideali su obesmišljeni, ne postoje više ideje za koje se vredi boriti, građani su pretvoreni u beslovesnu gomilu. Ne postoji sutra, već samo kavez sumorne sadašnjosti.“
Kada locira problem, autor ga proučava, prilazeći mu iz različitih perspektiva, ne bi li ponudio trajno rešenje. Sve tera na čistinu i osvetljava sa svih strana. Najvažnije je ne vegetirati, ne ćutati, jer se tako niko neće spasiti. Razmišljati. Ne odstupati. Ni u mrklom mraku ne odustati od čoveka u sebi. Zajednički imenitelj svim nevoljama je strah. Odupreti se strahu prvi je korak u vraćanju ljudskog dostojanstva. Samo društvo slobodnih pojedinaca može napredovati i imati budućnost. Da bude kritičan prema svetu u kome živi, težnja je svakog slobodnog građanina, „a sloboda je reći da su dva i dva četiri. Ako je to dato, sve ostalo dolazi samo po sebi.“
Dvostruki dobitnik Ninove nagrade sastavio je udžbenik čija će korist biti mnogostruka za nadolazeće doba zbog toga što ohrabruje, poziva na angažman, odbranu ličnog stava, pretvara prvo lice množine u prvo lice jednine, jer mišljenje postoji samo u jednini, a MI je saveznik autoritativne vlasti, „sastavljeno od nebrojeno mnogo sterilisanih JA“. Kao što je, čitajući red vožnje „Srpskih železnica“, Velikić pronašao rečenicu: „Voz Horgoš‒Segedin ulazi u drugu godinu svog nepostojanja“, „Soko zove Lastu“ pokušava da nađe izlaz iz voza napravljenog od besmisla, obojenog tamnim tonovima, koji ide nikuda, a čiji smo nevoljni putnici.
Autor: Siniša Bošković