Springstinova autobiografija je zbog svog neposrednog tona i bliskosti koju budi u čitaocu doživela veliki uspeh. Prodata je u preko milion primeraka na engleskom jeziku, a 24 zemlje su kupile prava za prevod ove iskrene ispovesti.
„Potičem iz priobalnog grada gde gotovo sve prožima malo podvale. I ja sam takav.“ Ovo je samo uvod, ali nas Brus Springstin već uvlači u svoju životnu priču nenametljivim, direktnim stilom autora trilera. Nije bio ljubitelj automobilskih trka već ulični svirač i barski muzičar sa, kako to jednostavno i direktno kaže, „pričom koju je imao da ispriča“.
Primetna je tendencija u knjizi da se umanji veličina autora. Springstin je muzičar čije su priče i tekstovi za pesme bili svedoci stanja američkog sna poslednje trećine XX veka, pa i kasnije. Ali ovo nije trosatni stadijumski spektakl u prisustvu desetina hiljada ljudi. Springstin piše skromno, lično, kao da su on i čitalac poslednji ljudi u baru koji nikako da se raziđu. Njegov stil pisanja, kao i muzika, jednostavna su zadovoljstva; pa ipak, svako ko se bavi pisanjem zna da je najčitljivije štivo najčešće proizvod najtežeg rada.
Knjiga obiluje raznim nepoznatim činjenicama lične prirode, a manje pričama o ekcesima i izrazima divljenja na njegov račun (čak i kasnije, kada je pevao „I Saw Her Standing There“ u Holu slavnih rokenrola sa Mikom Džegerom i Džordžom Harisonom, ovaj momak iz Nju Džersija je oduševljen što je u njihovom prisustvu). „Album Born to Run zaradio mi je manji stajnvej koncertni klavir i ševrolet korvetu sa krejgar točkovima, kupljenu za šest hiljada dolara od nekog klinca“, napisao je. „Nije mi preostalo za mnogo šta osim za račune.“ Pošto su svi bili muzičari koji su ceo život finansijski bili van sistema, sa slavom i prilivom novca, svi su se iznenada našli suočeni sa velikim svotama neplaćenih poreza. Zapravo, Springstin se tu našao.
Taj nedostatak bogatstva i neposredne slave ukorenio se nekako u njemu a ploča koju je snimio, epska „Darkness on the Edge of Town“ ga je podstakla da se vrati preslušavanju kantri pesmama iz detinjstva i priseti borbe njegovih roditelja, pripadnika radničke klase kako sa ličnim problemima tako i sa političkim silama. „Najzad, deo mene koji je živeo u radničkim četvrtima mog rodnog grada, predstavljao je suštinski i trajni sastojak moje ličnosti“, napisao je. „Odlučio sam da će moja muzika oličavati identitet, potragu za značenjem i budućnošću.“
Bilo je potrebno da prođu godine kako bi mu život imao istu jasnoću kao i njegova muzika. Tokom vožnje po mesečini početkom osamdesetih, između snimanja „Nebraske“ i stadijumskog hita „Born in the USA“ depresija sa kojom je živeo ceo život konačno se probila; „događaj“ kako ga je nazvao. „Sada je došao trenutak za ispostavljanje računa, a naplata će biti u suzama. “ Njegov menadžer Džon Landau posavetovao ga je da potraži profesionalnu pomoć; dva dana kasnije otišao je do psihoterapeuta i „Tako je otpočelo trideset godina jedne od mojih najvećih pustolovina, pretraživanja raskopanog terena u sopstvenoj glavi u potrazi za znacima života. Života – ne pesme, ne izvođenja, ne priče, već života. “
Iskren je kad piše o svom porodičnom životu, o odnosima sa E Street Band-om, muzici („Wrecking Ball“ je bio njegov odgovor na ekonomsku krizu 2008. godine, i nije privukao veliku pažnju. „Bio sam siguran da sam uradio sve kako treba. I dalje tako mislim“, rekao je).
Upečatljivo je što je njegov pokojni saksofonista iz E Street-a Klerens Klemons nežni džin sa velikim pesnicima koji se branio od rasističkih ispada navodnih prijatelja, povređen i zbunjen takvo surovim reakcijama, a sa njegovim odlaskom Springstin je izgubio oslonac u životu. Pevač je imao život kao retko ko, ali je njegova priča ta koja nas, kao i njegova muzika, dotiče.
Autor: Dejvid Polok
Izvor: www.independent.co.uk