Prikaz serijala „Prostranstva‟ – „Buđenje nemani‟

Dobro došli u XXIV vek!
 
Zahvaljujući tehnološkom napretku ljudska noga je konačno uspela da napusti svoju kolevku i zaputi se ka ostalim planetama Sunčevog sistema. Uprkos tome, Zemlja i dalje grca od prenaseljenosti i nedostatka resursa. Planetom vladaju Ujedinjene nacije sa sedištem u Njujorku, ali uticaj vlade Zemlje je pod konstantnim suptilnim napadima multinacionalnih/planetarnih korporacija koje imaju svoju viziju budućnosti čovečanstva. Zbog prenaseljenosti, pola planete je nezaposleno i živi od socijalne pomoći, ali bar imaju vode i vazduha u izobilju za razliku od ostatka Sunčevog sistema.

Nekoliko stotina godina ranije Zemlja je započela kolonizaciju Marsa. Decenijama, Marsovci su naporno radili, podizali kupole, probijali tunele, osnivali su gradove, verno služeći Ujedinjenim nacijama i Zemlji. Zahvaljujući teškim uslovima života na Marsu, i nastojanjima da teraformiraju planetu. Tokom vremena postali su prilično samoodrživi rešili su da se osamostale. Naravno, Ujedinjenim nacijama se ta ideja nije dopala. Rat između Marsa i Zemlje izbegnut je zahvaljujući slučajnom otkriću Epštajnovog pogona. Nova tehnologija je omogućila brodovima da se kreću mnogo brže nego dotad, sa znatno manjim utroškom goriva. Mars je Zemlji prodao tu tehnologiju u zamenu za nezavisnost. Zajedničkim snagama, novonastala Kongresna republika Marsa i Ujedinjene nacije Zemlje, započeli su kolonizaciju pojasa asteroida. Na planetoidima Ceres, Eros, Ganimed i drugim osnovane su kolonije. Za manje od sto pedeset godina, populacija Pojasa dostigla je čak 50 miliona stanovnika (po statistici Asocijacije spoljnih planeta, 100 miliona). Nedostatak gravitacije, vazduha, vode, atmosfere, prirodne zaštite od kosmičke radijacije, ostavio je veliki trag na ljude rođene u pojasu. Visoki i mršavi, sa velikim glavama i često devijacijama skeleta, stanovnici Pojasa znatno su se razlikovali od stanovnika unutrašnjih planeta, Marsa i Zemlje. ASP (Asocijacija spoljnih planeta), koji je stvoren kao radnički sindikat da bi štitio prava radnika i stanovnika Pojasa, vremenom je evoluirao u organizaciju koja ne preza od nasilja (određene frakcije ASP-a se čak više i oslanjaju na nasilje) da bi ostvarila svoje ciljeve.

Kao što se može videti iz priloženog, XXIV vek kakav su osmislili Danijel Abraham i Taj Frenk pod pseudonimom Džejms S. A. Kori, nije ni malo prijatan za život, ali je zato savršeno tle za uzbudljivu svemirsku operu, „Prostranstva‟.

Prvi roman u serijalu, „Buđenje nemani‟ počinje otprilike sto pedeset godina od početka kolonizacije Pojasa. Tegljač leda Kenterberi nalazi se na svom putu od Saturna ka stanici Ceres kada prima S. O. S. signal. Ignorišući opasnost pronalaze olupinu broda Skopuli. Prvi oficir Kenterberija, Džejms Holden je sa nekoliko članova posade poslat da istraži olupinu. Otkrivši tajnu koju nikako nisu smeli, upleli su se u klupko zavere koja preti da poremeti i tako krhku ravnotežu Sunčevog sistema. Mala grupa samo pukom srećom preživljava uništenje Kenterberija. U samo nekoliko sekundi, Džejms Holden, Ejmos Barton, Naomi Nagata, Aleks Kamal i Šed Garvi izgubili su sve što su imali. No, njihove neprilike su tek počele. Rešena da osveti posadu Kenerberija, grupica čini sve što je u njenoj moći da razotkrije zaveru ni ne sluteći šta će na tom putu osvete doživeti i otkriti.

S druge strane Sunčevog sistema na stanici Ceres, cinični i sklon piću detektiv Džozef Miler, dobija zadatak da pronađe, otme i pošalje na Zemlju, Džuli Mao, ćerku vlasnika jedne od najmoćnijih korporacija sa Zemlje. Miler je nekada možda i bio dobar policajac, dok mu korupcija, nepravda i surovost života u svemiru nisu isisali sav entuzijazam. Međutim, Džuli Mao, neželjeni zadatak, u njemu budi dugo uspavanog romantika. Možda, samo možda, na kraju te potrage, Milera čeka iskupljenje. Novi početak? Nešto.

Roman „Buđenje nemani‟, vodi paralelno čitaoce kroz nepregledno prostranstvo svemira, kroz svemirske bitke čiji će ishod odlučiti sudbinu celog Sunčevnog sistema i njegovih stanovnika; i s druge strane kroz kamene, uske tunele svemirskih stanica, kroz nemire njenih stanovnika i potragu jednog čoveka za smislom sopstvenog postojanja. Priča je vrlo vešto ispričana iz ugla Džejmsa Holdena i Džozefa Milera. Kroz ta dva lika čitalac se upoznaje sa svetom serijala „Prostranstva‟, onako kako ih oni vide. Milerov svet je mračan, pun nasilja, besa, rasizma, nemaštine, kriminala i prljavštine sa dna društva. Holdenov svet nije puno svetliji, ali je zato Holden optimista, koji veruje u pravdu i da nada uvek postoji. Za razliku od Milera, koji je rođen i odrastao na stanici Ceres, Holden je rođen i odrastao na Zemlji, sa pet očeva i tri majke. Sjajna karakterizacija svih likova, čak i sporednih koji nemaju mnogo bitnu ulogu u priči, jedno je od tri najmoćnija oružja serijala „Prostranstva‟. Svi likovi su slojeviti, zanimljivi i najbitnije, svi do jednog deluju stvarno. Ne iskaču iz okvira svojih karaktera, pa čak i ako se desi da učine nešto nekarakteristično, uvek postoji dobar razlog za to. Drugo oružje je pažnja koja je poklonjena detaljima. Od onih bitnih, velikih detalja, kao što su međuplanetarne razdaljine, tehnologija koja omogućava čovečanstvu putovanje po Sunčevom sistemu, funkcionalnost i izgled svemirskih stanica, naoružanje, spoljašnji i unutrašnji dizajn letelica, hrana koja se jede, genetske promene na ljudima; do onih sitnih: kako će voda curiti iz slavine pri 1/3 gravitacije uz prisustvo koriolisovog efekta, ili koliko minuta treba poruci da stigne od Zemlje do Pojasa. Sve je čvrsto utemeljeno na naučnim saznanjima i teorijama kojima čovečanstvo trenutno raspolaže, i to čini treće, najmoćnije oružje ovog serijala.

O obrtima u priči, sudbinama likova je izlišno pričati. Treba pročitati.

Upozorenje: „Buđenje  nemani‟ nije preporčljiv klaustrafobičnim ljudima.
 
Autor: Aleksandar Mandić