Prikaz romana „Zulejha otvara oči“ Guzelj Jahine: Roman o metamorfozi žene

Kada se roman „Zulejha otvara oči“ pojavio u Rusiji 2015. godine, mlada debitantkinja Guzelj Jahina doživela je instant slavu. Ovo delo istorijske fikcije ispreda priču o Tatarki koja je proterana u sibirsku divljinu zbog toga što je bila „kulak“, odnosno relativno imućna seljanka. Naslov knjige, koji se nekoliko puta provlači kroz roman, podvlači centralnu ironiju priče: uprkos tome što ju je država prognala, progonstvo Zulejhi zapravo omogućava da proširi svoje vidike izvan malog sela i tradicije koji su je ograničavali.

Istorijska pozadina romana „Zulejha otvara oči“ verovatno nije preterano poznata čitaocima, osim možda onima koji su čitali dela Aleksandra Solženjicina. Knjiga „Zulejha otvara oči“ pruža priliku da se čitaoci upoznaju sa jednim uzburkanim periodom sovjetske istorije kroz izuzetno zanimljivu i dinamičnu priču. Kampanju dekulakizacije, koja je sprovedena u SSSR-u tokom prvog petogodišnjeg plana, pokrenuo je Staljin kako bi slomio seljaštvo, omogućavajući time redistribuciju poljoprivrednog zemljišta u kolektivizovane farme. Ogromna propagandna kampanja je prikazivala kulaka (кула́к, – pesnica, rus. jez.) kao „neprijatelja države“ koji u svojim rukama drži privatnu imovinu. Od 1930. do 1931. godine preko 1,5 miliona ljudi deportovano je na Daleki Istok.

Guzelj Jahina, koja je studirala dramaturgiju i prvobitno ovaj roman zamišljala kao film, piše o ovim događajima na veoma vizuelan i dinamičan način. U prvom poglavlju romana Jahina nam daje mukotrpan opis jednog dana iz Zulejhinog života, koji provodi od jutra do mraka brinući se za svog muža Murtazu i svekrvu, koju je u sebi zvala „Vampirka“. A Vampirka nju, naglas – „Mokra kokoška“. Zulejha ne zna ni da čita ni da piše i nikada nije napuštala granice seoceta u kojem živi, čak ni da bi otputovala u najbliži grad Kazanj. Kada se skoro izgubila u snežnoj mećavi dok je sakupljala drva za ogrev, njen muž Murtaza odlazi u šumu da je pronađe, na šta je iznenađena i zahvalna, zbog čega uverava sebe da je njen muž dobar čovek. Čitaoci, međutim, posmatrajući kako je Murtaza verbalno napada, tuče i siluje, teško da će se sa tim složiti. Večito iscrpljena, pošto se prema njoj odnose kao prema konju koji je na raspolaganju celoj porodici, Zulejha spava stojeći dok pokušava da pripremi kupku za svoju svekrvu. Rodila je četiri ćerke, od kojih nijedna nije živela duže od mesec dana. Jedino što svesno radi jeste to što se odšunjava na tavan kako bi ukrala slatkiše iz porodičnih zaliha, koje odnosi na grobove svojih ćerki, nadajući se da će umilostiviti duha za koga veruje da prebiva na groblju. Zulejhina tuga za izgubljenom decom prožima prve stranice romana i ona je totalno rezignirana prema životnim okolnostima na koje se navikla „kao što se bik privikava na jaram, a konj – na gazdin glas“.

Radnja romana se ubrzava dolaskom pripadnika Crvene armije u selo. Kada Murtaza odbija da im preda porodične rezerve žita, ruski komandant Ignatov ga ubija. Zulejha je ubrzo ubačena u prepun voz, zajedno sa ostalim kulacima, a njenu slepu i gluvu svekrvu, proglašenu preslabom da preživi putovanje, ostavljaju da umre. Opasno putovanje je prikazano u dužem delu romana, gde se opisuju meseci provedeni u vozu:
 

Od preko osamsto „neprijatelja naroda“ koji su se prvobitno nalazili u vozu zajedno sa Zulejhom, otprilike polovina je preživela putovanje. Većina onih koji su preživeli putovanje vozom udavila se kada je potonuo brod kojim su se spuštali niz reku na putu ka sibirskoj divljini, tako da je u životu ostalo samo desetak ljudi, uključujući Zulejhu i Ignatova.

Našavši se sami u prostranoj divljini sa sve manje zaliha, preživeli brzo rade na izgradnji podzemne kuće kako bi preživeli zimu. Zulejha, koja je tokom putovanja vozom otkrila da je trudna, rađa sina Juzufa. Bila je ubeđena da dete neće preživeti i razmišlja o samoubistvu grudvicom otrovanog šećera, ali nakon rođenja sina pronalazi novi razlog za život, jer ona želi da njen sin preživi. Zulejhina volja za životom u ovoj tački romana je očigledno povezana sa ostvarivanjem nje same kao majke. Ona sklapa prijateljstva sa nekolicinom drugih prognanika, članovima inteligencije iz Lenjingrada i talentovanim doktorom iz Kazanja kome kasnije pomaže kao medicinska sestra.

Pošto vreme brže teče u drugoj polovini romana, čitaoci su svedoci pretvaranja ove male ispostave u divljini u funkcionalni radni logor, sa Ignatovom kao komandantom. Zulejha otkriva da ima talenta za lov i biva dodeljena logorskoj lovačkoj jedinici, što je jedna od najprestižnijih pozicija u radnom logoru, tako da svoje nove dužnosti mora da usklađuje sa brigom o sinu. Kada dugotrajna privlačnost između Zulejhe i Ignatova preraste u strastvenu aferu, Zulejha mora da pomiri svoja tradicionalna verovanja sa svojim novim, sekularizovanim pogledom na svet, i otkriva koliko ju je životno iskustvo promenilo: „Nije je bilo stid. Sve čemu je bila naučena, što je utuvila od detinjstva – odstupilo je, otišlo. Ovo novo, što je došlo umesto toga, odnelo joj je strahove, kao što poplava odnosi prošlogodišnje granje i trulo lišće.“ Kada ovu ljubavnu aferu shvati kao pretnju za bezbednost vlastitog sina, okončava je, iako joj to slama srce. Roman se završava odlaskom šesnaestogodišnjeg Juzufa u Sankt Peterburg kako bi postao umetnik. Zulejhina tuga zbog njegovog odlaska ublažena je saznanjem da sada može da bude sa Ignatovom, pošto oboje još uvek nisu zašli u pedesete, iako su prerano ostarili zbog teškog života u radnom logoru.

Završna rečenica romana nagoveštava kontradikcije na Zulejhinom životnom putu. Jahina piše: „Bol, kojim je ispunjen svet, nije nestao, nego joj je dao da ga udahne.“ Budući da fizičke okolnosti koje su vezane za njen život uglavnom ostaju izvan njene kontrole, Zulejhina transformacija tokom romana je unutrašnja. Od osobe bez osećaja za vlastitu vrednost, osim one koja je proizišla iz sposobnosti da služi svom mužu, Zulejha je izrasla u individuu koja je svesna vlastitih talenata, majku koja je sposobna da pusti sina da ostvari vlastiti potencijal i ženu koja može da bude ravnopravni partner u ljubavnoj vezi sa muškarcem kog je sama izabrala.

Kada su je u jednom intervjuu upitali da li „Zulejhu“ vidi kao feministički roman, Jahina je izjavila: „To je roman o ženi koja stiče novu snagu. To je roman o metamorfozi žene. Možete ga slobodno nazvati feminističkim.“ Jahina je lik Zulejhe zasnovala na svojoj baki, koja je takođe deportovana iz Tatarske za vreme Staljinove vladavine, a čiji je život, poput Zulejhinog, na paradoksalan način obogaćen progonstvom. Kritičari sa Zapada će se možda namrštiti povodom toga što neki „Zulejhu“ nazivaju feminističkim delom, jer Zulejha često razmišlja o svom identitetu u odnosu na muškarce oko sebe. Ona je možda najviše samoostvarena kada otkrije svoj talent za lov i kada Ignatova uzme za ljubavnika, ali na kraju svoje želje podređuje zahtevima materinstva. Roman je možda najinteresantniji onda kada se bavi protivrečnošću između Zulejhine samospoznaje, koja je u začetku, i njene posvećenosti drugima. Ovo je drugačiji feminizam, onaj koji pravi prostor za odnose sa drugima, a ne insistira na zahtevima radikalnog individualizma – onaj koji možda deluje istinitije i za rusku i za tatarsku kulturu.

Knjiga „Zulejha otvara oči“ je odlična istorijska fikcija, ali i dirljiv portret jednog zaista teškog istorijskog perioda. Ono što u njoj najviše iznenađuje ujedno je i najparadoksalnije. Jahinin roman, možda i uprkos autorkinim namerama, prikazuje ženu čiji život postaje interesantniji, a možda čak i bogatiji time što je država tera u progonstvo. Deportacija Zulejhu na neki način oslobađa od ograničenja tradicionalnog života tatarske žene – čak i onda dok se nalazi u zarobljeništvu.

Autor: Ket Solomon
Izvor: blog.pshares.org
Prevod: Kristijan Vekonj