Nije uopšte lako osmisliti i upečatljivo opisati, prikazati ličnost o kojoj istorija i istoriografija tako malo znaju. Ali raskošna mašta i moć stvaralačkog dara i žara, vođena ljubavlju, u tome izvrsno uspeva. Uz izvanredni stil pisanja kojim vlada spisateljica
Ana Atanasković, pred čitaocem se tako nađe štivo od naročite lepote.
Nad svakom je rečenicom Ana brižno bdila dok ih je tkala finim razbojem svoga spisateljskog dara. Te rečenice pune su upečatljivih opisa scena spoljnih događaja i unutarnjih zbivanja u junacima ovog romana. Spisak literature na kraju knjige obiman je – 73 tačke. Kao za ozbiljan istoriografski rad i istraživanje. Pokazuje koliki je trud spisateljica uložila istražujući, i koliko je umešna bila da svu tu istoriografsku građu utka u svoje romaneskno tkivo.
Ana Atanasković je dosad napisala i objavila devet odličnih knjiga, sedam romana i dve knjige pripovedaka. „
Zmajeva žena“ pokazuje da ona stalno sazreva i uzrasta kao pisac. Roman donosi duboko promišljanje o Bogu, odnosu čoveka i Boga, čovekove (Bogom dane) slobodne volje, i Božje volje. Govori o onom važnom pitanju koje ljude često zatiče u životu: „Zašto, Bože?“ Pitanje koje čovek postavlja najčešće kad strada. Na njega nema uvek, i odmah, jasnog odgovora. Čak i kad učinimo sve što možemo da je delo naše bogougodno, nismo uvek od Boga blagosloveni i uslišeni. Ili, mislimo da nismo? Znači li to da smo i u najvećem bogoposlušanju, makar mrvicom, onako ljudski gordi? Ako svoje želje smatramo toliko važnim, da se „moraju“ po svaku cenu ispuniti? Za sebe mislimo da smo pravedni i bogougodni. A šta misli Bog?
Roman ovaj vredan je i zato što izvrsno opisuje prilike svoga vremena: kraj četrnaestog i početak petnaestog veka, doba širenja i prodora Osmanlija, slabljenje Konstantinopolja, mesto i položaj hrišćana u tadašnjem svetu pred nadirućim osmanskim osvajanjima. Tu su i odličan opis ostrva Lezbos, na početku, zatim opis tadašnje Srbije despota Stefana Lazarevića, Kruševac, pa opis obnove i podizanja Beograda. Tvrđave Beogradske i grada u podgrađu Tvrđave, na ušću Save u Dunav.
Jelena Gatiluzio, na ostrvu mediteranskom rođena, stiže u Srbiju, zemlju bez mora, ali s rekama. Lepa je i zanimljiva u romanu usporedba toga mora i tih reka. Ne samo fizički, nego i u dubljem, simboličkom značenju. Šta nosi more, a šta reke? I u rekama koje se pod Beogradom spajaju i sljubljuju, vodene su vile rusalke... Šta zbore one Jeleni i šta ona njima govori?
I, dakako, njen Zmaj. Despot Stefan Lazarević. I prirodno i natprirodno biće. U njemu je, kao i u svakom čoveku, isprepletani složeni spoj. Pobožni, dobri Zmaj. No i onaj koji vatru izbacuje. Više u sebe samoga no spolja. Vatru svoga unutarnjeg žara. I surov, kad treba, ratnik odlučan, i bogobojazan. Zapravo sav Bogu posvećen, ali i svetovan, jer tako mora zbog teških spoljašnjih prilika. Nosi i mač, i ljubav. Oštar i blag – čovečan i duhovan.
Svojom stvaralačkom snagom Ana Atanasković otkrila je i otvorila, obogatila lik despota Stefana nekim novim, nesvakidašnjim, možda i neočekivanim osobinama, osvetlila ga uverljivo i upečatljivo. Da li ga takvim čini i otkriva zapravo i njegova „druga polovina“, njegova Zmajica Jelena? Ili, bolje reći, drugi glas u njihovom duetu duša? „Spolja njihov, iznutra njen.“ Njihove se misli sjedinjuju i susreću. I snovi. Znaju jedno drugo i pre svake reči. U snu i na javi. Duet duša, ne slučajno, naslov je jednog ranijeg romana Aninog. Vrlo lep izraz, koji mnogo opisuje: duše se ne stapaju, jer su ličnosti, ne mogu se stopiti. Ali mogu duet tvoriti, i Božju pesmu pevati. Duše Jelene Gatiluzio i despota Stefana Lazarevića jedan takav duet duša čine, i heruvimsku pesmu pevaju.
Roman nije naučno istoriografsko delo. No dobar roman, kao što je i ovaj, svojom snagom i upečatljivošću, svojom književnom uverljivošću, važan je polazni osnov i jarki podsticaj čitaocu da i sam potraži istoriografske spise i nastavi upoznavati se s istorijskim ličnostima i događajima. Umetnička istina koju ovaj roman donosi je dragocena. „Mir je najjača ekstaza. Mir je najjača molitva“, kaže Anina Jelena Gatiluzio u romanu. „Ljubav sve prevashodi“, zapisao je despot Stefan Lazarević. Potvrđuje to i ovaj roman. Svesrdno i toplo ga preporučujem. I još ću samo reći: Bravo, Ana, i veliko hvala!
Autor: Neda Kovačević