U trenutku suočavanja sa neobjašnjivim planetarnim problemom i zapitanosti nad samim opstankom, preispitivanje svih postojećih zbivanja i njihovih uzroka i posledica najveća je glavobolja ljudskog uma. Tokom 2021. godine pojavio se osmi po redu roman književnika i novinara
Branislava Jankovića „
Zidanje ambisa“, po naslovu blizak aktuelnom sunovratu u koji je zapala čitava civilizacija.
Istorijski roman već je prepoznatljiv okvir unutar kog Janković ispisuje svoju verziju istorije i svoju književnu realnost, važne istorijske ličnosti pretvarajući u književne likove. Takav je i roman „Zidanje ambisa“, drama uronjena u istoriju, sa elementima trilera i fantastike, sve u funkciji literarnog konstruisanja ljudske tragedije i dekonstrukcije same suštine čovekove.
Ova intrigantna priča ne izvire na jednom mestu. Ona se rađa pred čitaocem dolazeći sa tri potpuno različite strane i uliva u centralnu fabularnu struju, objedinjenu u ideji o izgradnji manastira, te formirajući tri pripovedna toka. Okupljeni oko istog zadatka, zidanja manastira, bunardžija, klesar i fratar jesu trojica pripovedača – svedoka i hroničara nemilih dešavanja u jednom mestu u Srbiji, tačnije Raškoj u 14. veku. Naizgled sukobljena, tri potpuno različita uverenja postepeno će se prožimati i voditi ka zajedničkoj odrednici, a to je pitanje duše, koja je jedinstvena. Iako stilski, sintaksički i suštinski različito, ova tri glasa ispevavaju istovetnu pramelodiju, jer je od nje sve i stvoreno, a otuđilo se čovekovom voljom.
Nije slučajnost da je manastir saborno i centralno mesto romana. Vera, u narodu i u poimanju pojedinca, jeste jedno od glavnih pitanja koje okupira autora. On mu se stalno približava, uvek ga drugačije sagledavajući. Uzevši u obzir da se radi o srednjem veku, potpuno je očekivano da vera znači i Bog i đavo, i sveci i demoni, i utočište i strah, i religija i paganstvo. Janković u romanu „Zidanje ambisa“, a i u drugim svojim romanima, razvija vrlo složen značenjski sloj svih formi verovanja tadašnjeg vremena i razumevanja, odnosno nerazumevanja. Počev od paganina, pravoslavca i katolika koji pričaju ovu priču i koji jasno diferenciraju običan narod od pravoslavnih monaha, a monahe od katoličkih sveštenika, još i priviđenja, susreti sa utvarama i demonima, scene prinošenja žrtava, svedoče kolika je nemoć čovekova pred sopstvenim strahovima, držeći se grčevito za svoju veru koju je sam odredio i u koju je potpuno siguran. Neretko je i san odrednica za odgonetanje stvarnosti, a u njemu susreti sa onostranim i nečastivim. Sve od čega se skrivamo nije nam pred očima, u nama je samima.
Iako ovaj roman poput epopeje peva o velikim vladarima, prorocima, zlim vremenima, on je obeležen tako snažnom liričnošću, suptilno provlačeći nit emotivnih zanosa i podrhtavanja, i jednih i drugih da glorifikuju najmoćniju od svih – ljubav. Opisi stanja zaljubljenosti čista su poezija u romanu, a opis lepote devojke konstrukcija koja nalikuje usmenoj narodnoj tradiciji, hiperbolična i idealizovana. U podnaslovu romana stoji „Pesma za Irinu“, a bez sumnje bi se moglo naznačiti da je roman „Zidanje ambisa“ blizak pesmi, epskoj narodnoj, jer je komponovan od srodnih motiva – borbe, stradanja, vere, neverstva, časti, nemorala, ubistva, uzvišene lepote i hrabrosti. Stihovi u samom tekstu koje je autor dodelio mladom, zanesenom klesaru i pesniku Srđu koji živi za ljubav, čist i nevin, svojevrsna su apoteoza umetniku, stvaraocu, kao najsnažnijem uporištu izgradnje čitave civilizacije.
U delu koje se bavi srednjovekovnom Srbijom položaj žena bi morao biti kontroverzan. Tako je i u ovom romanu žena najpre podanik muškarcu i žrtva patrijarhalnog ustrojstva, ali su ženski likovi Branislava Jankovića snažno potcrtani veličanstvenim osobinama – izuzetnom lepotom (Irina, Stepanija) ili nadljudskom hrabrošću i vrlinom (Kalina). Tako blizu apsolutu, one neminovno postaju tragične žrtve, poput antičkih junakinja, jer su samim svojim bivstvovanjem suprotstavljene zlu. Nevina i čista, sa iskrenošću deteta, mlada Stepanija jedino izolovana u svoj bezumni svet može opstati na krvlju natopljenoj zemlji. Žene kao takve urušavaju već oformljen sistem, vođen neutaživom željom za vlašću i kontrolom. Ipak, i u takvom deformisanom konstruktu uspeva da se izdigne ljubav, kao što je ljubav oca prema kćeri (Todor i Stepanija) i ljubav dvoje mladih (Srđ i Irina). Ona je uzvišena i neobuzdana i takva može da prkosi i najotpornijim utvrđenjima (tajna ljubav fratra Vite).
Ako je Janković i pomišljao da stvara „istoriju naravi“, poput francuskog pisca Balzaka u „Predgovoru ljudskoj komediji“, Raške u 14. veku, a i svih drugih tadašnjih i današnjih država, vešto je to ostvario. Međutim, pored znalački kreiranih karaktera, vlastelina, radnika, vojnika, sveštenika, ono što ovaj roman izdvaja je činjenica da je ovo istinska istorija ljudske patnje, ljudske borbe i snage, slabosti i bespomoćnosti, nepravde i pravde. On je prožet antagonizmima na svim ravnima. Nesputanoj ljubavi suprotstavlja se zabrana i surova kazna, neverovatnoj fizičkoj lepoti i lepoti duše nakaznost nasilnika, čistoj veri ruga se praznoverje, a mudrost je na vešalima jer je kriva neznanju i ludosti. U svemu tome jedna je ideja dominantna – sloboda. Bez nje je život nemoguć, a njegov smisao neostvariv. Pa ipak, koliko za njom žudi, toliko više ljudsko biće od nje strahuje. Ka idealu slobode kreće se oslobođen od straha, od sopstvenih unutarnjih okova. „Zidanje ambisa“ i jeste antiteza, jer bilo da gonjen žudnjom pokušava da uzleti ili ophrvan strepnjom traži sigurnost, neretko je čovek neimar sopstvene propasti. I u tom obrisu se nimalo ne razlikuju, potvrđuje nam pisac.
Autor: Milena Mišić Filipović
Izvor: časopis za književnost, umetnost i kulturu Naše stvaranje, br. 68, 3-4/2021