Da nema hronološke naznake iz poslednjeg odeljka koja upućuje na dešavanja s početka 20. veka (preciznije, Prvi svetski rat), teško bismo pomislili kako je Zeno Kozini, glavni junak najpoznatijeg romana
Itala Zveva i ujedno njegovog velikog povratka pisanju, išta drugo do naš savremenik. To pokazuje ne samo modernost pripovedanja zbog koje se „
Zenova savest“ danas svrstava rame uz rame sa delima, recimo,
Džojsa (inače, Zvevovog prijatelja i na neki način inicijatora da se obeshrabreni
italski Švaba ponovo dohvati pera) ili
Prusta (pa vas neće slučajno Zenova opsesija Adom podsetiti na „
Jednu Svanovu ljubav“), već prvenstveno univerzalnost pitanja ljudske psihe. Naime, pre nego na konkretnu radnju, ova knjiga se koncentriše na percipiranje opisanih događaja junakovom svešću, ne bi li dotični korišćenjem probranih epizoda opra(vda)o sopstvenu savest. Stoga je savršena igra rečima u naslovu originala dala podjednak legitimitet obema mogućnostima prevoda:
svest i
savest, neodvojive jedna od druge.
Na okvirima romana nalaze se dva značajna oblika momentalnog ukazivanja na nepouzdanog pripovedača, bolje reći –
ispovedača. Dok priča počinje naznakom o „procurelim“ zapisima sa seansi koje doktor koristi zarad disciplinovanja neposlušnog pacijenta, u završnom poglavlju izvedenom kroz formu dnevnika, junak mu ispisuje odgovor u vidu neskrivenog podsmevanja psihoanalitičkom pristupu. Iako se glavna linija priče zasniva na uporno obnavljanom procesu pokušaja Zena Kozinija da ostavi cigarete, radi se tek o pokretaču opservacija o svim ostalim, znatno ozbiljnijim pitanjima koja okružuju taj, nešto postojaniji, ali bezazleniji problem.
Veoma brzo u prvi plan izbijaju Zenova ambicija i izrazito protivrečna motivacija, koje se kreću između zdravlja i (umišljane) bolesti, društvene pasivnosti i konstantnog rada misli, te hedonizma (naročito u odnosu prema ženama) i bračne ljubomore. Osim toga, junak od detinjstva nastoji da udovolji drugome (najpre ocu, zatim tastu), pre nego da ispuni određene lične težnje ili ambicije. Među njegovim osobinama naročito se ističu
sklonost „belim lažima“, izmišljanju priča sa lošim posledicama po one koji mu veruju, kao i
hipohondrija, koja mu neupadljivo usmerava životne odluke i predstavlja uvek dostupan izgovor za greške.
Kao što se Zenova ispovest temelji na tri presudna životna događaja (ulazak u zrelost, ženidba, održavanje društveno prihvatljivog statusa uz povremeno prepuštanje „građanskom nemoralu“), obeležena krajnje protivrečnim odnosom protagoniste prema ostalim nosiocima tih epizoda (ocu, supruzi Augusti – kojom se ženi nakon što ga njene dve sestre, prvenstveno Ada, odbiju; Gvidu – Adinom izabraniku, s kojim prelazi put od rivala do trgovačkog partnera), tako se i ključne tačke junakovog preispitivanja tiču tri gubitka (otac, ljubavnica Klara, Gvido) i sledstvenih pokušaja da se iskupi pred čitaocem, sve vreme negiranjem bezuspešno umirujući savest.
Pored (samo)ironičnog naratora, izvanredno su predstavljeni i praktično svi likovi oko njega: supruga (čijoj se, od junaka uporno naglašavanoj, fizičkoj ružnoći suprotstavljaju njegovo istovremeno divljenje i prilično strasna odanost), njeni roditelji i sestre, prijatelji, saradnici... Zeno pokazuje istovetnu preciznost pri analiziranju i definisanju okoline, kao što čini baveći se samim sobom. Njegov stav prema većini bližnjih na granici je kontradikcije: gotovo slepa privrženost ili, u drugim okolnostima, uvredljivo kritizerstvo. Na primer, duhom veran svojoj ženi, uprkos strasti koju oseća prema ljubavnici, periodično biva iskušavan davnom emocijom prema Adi, preobraženom (ili ipak ne?) kao i njena kasnijom bolešću izobličena pojava. Tasta Đovanija i pored povremenog karikiranja doživljava kao očinsku figuru, pokušavajući da novouspostavljenom rodbinskom vezom ostvari sve što nije uspeo u nedorečenom, prerano prekinutom odnosu sa sopstvenim roditeljima.
Kao pripovedač, Zeno je izuzetno zabavan, lucidan i – manipulativan. Rođen u tršćanskoj trgovačkoj porodici, čitavog života relativno materijalno obezbeđen (živi u porodičnoj vili trošeći očevo, ali i majčino devojačko nasledstvo), raspolaže luksuzom nefokusiranosti. Počev od menjanja fakulteta, preko prijatelja, do žena, takav način života junak ne dovodi u pitanje dokle god postoji
sigurnost (utemeljena, pre svega, u ljubavi supruge i zaveštanom prihodu), uključujući onu da uvek
može ostaviti cigarete, samo
ako čvrsto odluči. Beskrajni potencijali novih početaka povezuju se, na nesvesnom nivou, sa traženjem zdravlja kao ideala koji izmiče, nasuprot uglavnom preuveličanom stalnom „bolovanju“. Zenova svest svaku dilemu, bila ona moralne ili poslovne prirode, vešto predstavlja kao teško prevazilazeću, dajući sebi na značaju i odlažući trenutke suočavanja sa krivicom. U poslednjem poglavlju sve je postavljeno čak i kao lingvistički nesporazum, nastao usled činjenice da, ne izrazivši se na maternjem dijalektu, junak nije uspeo da doktoru dočara pravo stanje stvari!
Ipak, sve ovo ne znači da Zvevo nijednog trenutka ne iskoračuje iz zamršenog, živopisnog unutrašnjeg sveta svog glavnog lika. Opsesivni odnos bolesti i zdravlja u završnici prerasta u široku digresiju i predviđanje opštečovečanskog tipa, izvršeno u kontekstu aktuelnog rata. Potpuna autodestrukcija, kako smatra pripovedački glas, jedini je put do isceljenja zemlje od delatnosti čoveka koji, „što slabiji, to lukaviji“, u odsustvu zakona jačeg postaje lišen neophodnog stvaralačkog principa.
Kao i većina ljudi, Zeno Kozini se kaje retroaktivno, uglavnom uz mnogo oklevanja ili traženja poslednje odstupnice. Njegovo obilaženje oko poente slično je neprekidnom kolebanju između ostavljanja duvana i izgovaranja nekakvom utešnom, „opravdavajućom“ fizičkom tegobom ili samim problemom zavisnosti. Junak priznaje da je na seansama lagao doktora, prilagođavajući „ispovesti“ onome što se od njega očekivalo: zašto ne bi isto radio spoljnjem, takoreći drugostepenom čitaocu? I zašto mu ne bi, sa uživanjem slušalaca, saučesništvom u zabavi na račun ispraznih društvenih normi, a saosećanjem u izokola iskazanoj patnji, svesrdno poverovali?
Autor: Isidora Đolović