Osmi roman turskog romanopisca i scenariste
Hakana Gundaja (1976) govori o dvoje sasvim različitih – glavnih – junaka, koji su povezani na najdirektniji mogući način: ona, Zera, majka je protagoniste Zamira. Mati je žrtva patrijarhalnog sistema – roditelji će je, u skladu sa pravilima religije, dati oženjenom čoveku koji će je tući bez većeg razloga od onih da je jači od nje i da je tako šta uobičajeno u sredini u kojoj žive. Zamir je pak žrtva bombe bačene na luksuzni logor El Aman na tursko-sirijskoj granici, ali i prve svetske mirovne fondacije koja ga uzima za svoju maskotu. Razlozi za njegovu „atraktivnost“ pre svega su u tome što su ga šrapneli – o kojima Gundaj piše nadahnut mikroesej na početku romana – pogodili kao bebu od šest dana starosti, tako da ostaje gotovo sasvim deformisanog lica.
Dvoje glavnih junaka imau još nešto zajedničko, osim što čine porodicu. Ni jedno ni drugo se neće lako pomiriti sa prirodom sistema čija su žrtva. U maniru nosioca posttraumatskog sindroma, Zera se obračunava sa svima za koje zna da su doveli njenog sina, a i nju samu, do popriličnog stradanja. Zanimljivo je da se mete Zerine osvete mogu čitati kao nizanje karika u lancu: od roditelja i obaveze da se uda za svog budućeg muža, preko supruga do verskog starešine koji je nije štitio od batina. U završni deo njene pobune spada i odluka da se ne preda policiji nakon uspešnog krvavog obračuna već da izađe iz svega na način koji će sama izabrati.
Počev od simbolike u imenu, Zamir je još slojevitiji i, naročito, originalniji lik. Dok „zera“ na turskom označava sitnu, malenu stvar, pa čak i mrvicu, „zamir“ se na arapskom čita kao unutrašnje lice, prava namera, srce, savest, na turskom kao zamenica, a na ruskom jeziku kao sintagma „za mir“. Aktivnosti glavnog junaka opravdavaju potonje tumačenje njegovog imena jer on, otkrivši licemernost fondacije i sektora nevladinih operacija i upoznavši razne ministre, diktatore i teroriste, pokušava da nađe odgovor na pitanje kako doći do mira među zaraćenim stranama. Zamirova pobuna je u tome što, da bi moćnike naterao na pregovore, on ih obmanjuje i ucenjuje. Ne dozvoljava sebi da predahne i ne staje ni pred čim. Postoji jedna vešta implikacija njegovog rada za „humanitarnu“ fondaciju. Naime, pošto je od bombe praktično ostao bez lica, to može da ukaže na bezličnost zapadnjačkog nevladinog sektora.
Iako bremenita slojevima, knjiga se čita bez i najmanjeg zamora, čemu doprinosi visoka brzina pripovedanja, dramatičnost radnje primenjena na obe teme koje knjiga obrađuje. Gotovo svaki element zapleta uspešno je povezan, kroz radnje likova možemo razumeti njihov postepen razvoj, a prelazi između različitih perspektiva izvedeni su sliveno i spontano, bez trzaja. Rečenice su upečatljive, a igre reči pažljivo izrađene.
Sve uzev, „Zamir“ je roman koji vešto i dinamično razobličava prirodu dva tako različita pojma kakvi su lokalni, istočnjački patrijarhalni sistem i globalističke, zapadnjačke fondacije. Turska književnost je posredstvom Hakana Gundaja dobila jednog od najznačajnijih kritičkih pisaca unutar savremene svetske literature.
Autor: Domagoj Petrović