Preživeli smo još jednu dodelu NIN-ove nagrade za najbolji roman godine. Bravo za nas. Sada istinski ljubitelji ovdašnje lepe pisane reči ili barem oni nepokolebljivi i neustrašivi kompletisti mogu, ako to već nisu obavili, da nekim svojim čitalačkim tempom izuče najbolje iz prošlogodišnje produkcije. Ako su smernice tog tipa i dalje neophodne, evo dvojnog prikaza dva najbolja romana iz samog vrha tom prilikom probranih.
Sasvim očekivano i srećom, Vladimir Tabašević i u svom trećem romanu tera po svom. I „Zabluda Svetog Sebastijana“ (u izdanju Lagune) je poetskom izrazu veoma blizak roman meditativnog soja, s tim da ni ovog puta u Tabaševićevom tour-de-force izvođenju narečena meditativnost ne nosi sa sobom smireniji i spokojniji izraz. Upravo suprotno tome – „Zabluda Svetog Sebastijana“ donosi sada već u velikoj meri jasno profilisanog i samopouzdanog autora u silovitom naletu na ono što predstavlja karijatide onoga što se da označiti i pojmiiti i kao roman o odrastanju naglašeno spoznajne fele. Iako se srpska književnost katkad i autodestruktivno iscrpljuje u narativno nedvosmisleno ustrojenoj književnosti, Tabašević ovde svesno i ciljano, uz to prilično odvažno i sladostrasno, narativ gura u duboku senku poriva da se porve sa jezikom, odnosno, sa trenutnim mogućnostima našeg jezika da odrazi i ona stanja i one finese egzistencijalnog soja koje neretko ostaju s one strane pojmljivog i lako predočivog. U tom smislu, „Zabluda Svetog Sebastijana“ je uspelo delo, jer uspeva da jezik, zapravo, njegovu varljivost, neuhvatljivost, nekad i teško premostivu eluzivnost, baš kao i njegovu neprolaznu zavodljivost jasno postavi u žižu i na kotu glavnog junaka. Naravno, s tim u vezi ide i počesto izrican sud da je i ovaj Tabaševićev roman, možda i najradikalniji po toj osnovi unutar njegovog dosadašnjeg opusa, i da na kušnju stavlja strpljenje dobrog dela potencijalne čitalačke publike. Kako je u umetničkoj prozi, a to ovaj roman nedvosmisleno jeste, aspekt autorstva i dalje primaran, to ne treba da bude briga niti preokupacija autora.
Ono što je važnije, kao darove iz pomenutog Tabaševićevog boja sa jezikom i problema onoga za šta je jezik i dalje kadar da referiše, označi i predstavi izlaze stranice i stranice uzbudljive proze krajnje posebnog tipa, nošene nekim svojim prirodnim ritmom, a sve u naporu autora da na prozno svetlo delo iznese i druga važna pitanja, kao što su pitanja identiteta, pitanja bremena koje sa sobom nužno nosi bogat i buran unutrašnji život, pitanja odnosa teško pojmljivog „ja“, nekada i u neizbežnom klinču sa pojmom „drugog“ i „drugosti“… Kako će negde pri sredini ovog zaista furioznog i samosvojnog štiva istaći sam pripovedač: „Takav, na neki divan način raspet, ja sam se sećao, tumarao u tome, neprestano u pravim rečenicama tražeći spokoj. A raspet sam bio između dve stvari: doživljaja stvarnosti koju živim i misli o njoj, i nikada za mene nije postojala spasonosna razlika između ta dva kao da niko nikada nije spasonosni potez noža izveo na tom mestu."
Piše: Zoran Janković
Izvor: City Magazin