Prikaz romana „Venerin prolaz“: Moderan klasik koji se bavi osnovim pitanjima o ljubavi i moći

Olako je prihvaćena činjenica da se neke knjige mogu otkriti prekasno u životu da bismo ih cenili, ili u nekimm slučajevima, tolerisali. Najpozantiji primeri su „Lovac u žitu“, većina dela Bitnika, sve od Anais Nin. Ali, mene više zanima i druga strana medalje: knjige za koje kažu da je potrebno iskustvo, i godine, da bismo ih razumeli.

Roman „Venerin prolaz“ Širli Hazard (prvobitno objavljen 1980.) savršen je predstavnik jednog takvog dela. Kritičari ga smatraju remek-delom, premda dele iznenađujuće sličan, zbunjujući prvi susret sa romanom u mladosti. „U čemu je caka“, zapitala se australijska autorka Mišel de Krecer u svojoj nedavnoj monografiji o Hazardovoj, koja je preminula 2016. godine. Kada su se, dvadeset godina kasnije, ponovo susreli sa naslovom, ostali su zadivljeni njegovom genijalnošću. Džef Dajer ga je opisao kao „jedan od najvažnijih posleratnih romana“, iako smatra da je verovatno bio premlad kada ga je prvi put čitao, te je odustao na 72. strani.

Premlad za šta? Radnja je smerna i jednostavna. Može se sažeti u jednoj rečenici: 50-tih godina 20. veka dve sestre iz Australije, nakon što su ostale bez roditelja, dolaze u Englesku – tiha i pravična Grejs, koja se udaje za bogatog diplomatu, i nezavisna, crnokosa Kerolajn, koja se zaljubljuje u manipulativnog (i zauzetog) Pola Ajvorija, dok jedan drugi muškarac, siromašan i fin Ted Tajs, čezne za njom.

Ništa posebno uzbudljivo… osim što knjiga zapravo govori o mladalačkim zabludama, traganju za suštinom i onim prekasnim životnim otkrićima koja nas vraćaju na osnovna pitanja – „Ko je slab? Ko je jak?“, kao što se i sama Kerolajn pita. Ovo je roman o pogrešnim shvatanjima ovih pitanja – o našem veličanstvenom i zastrašujućem ljudskom samopouzdanju, načinu na koji koračamo kroz život, odvažnim junacima u našim glavama koji uznemirujuće delimično prepoznaju težnje ljudi oko nas – kao i mnogih drugih. O nemoći pred životnim izazovima. Proza Širli Hazard uvek se tiče šireg istorijskog konteksta, bilo da se radi o geološkom periodu, bolnim razaranjima civilizacije i posledicama Prvog svetskog rata, koje na gotovo svaku stranicu ovog romana bacaju tamnu senku kroz slomljena tela palih vojnika, zamračene prozore, prestravljenost likova, čak i onda kada su najsmireniji. Dok sestre jedu dezert, autorka se zadržava na njihovim iskrivljenim, „nepodnošljivo otkrivenim“ vratovima „praktično se osećala sekira“.

Kada je autorkin suprug biograf Franis Stigmiler izjavio da „bi bilo dobro da niko ne mora da pročita ‘Venerin prolaz’ po prvi put“, verovatno je to mislio zbog neočekivanih obrta. Već na prvoj stranici imamo neidentifikovan leš. Ubrzo saznajemo da će Ted Tajs oduzeti sebi život. Lukava autorka svuda postavlja tragove, ali i zamke „neopreznim čitaocima“, kako je jednom sama to potvrdila.

Upravo u takvoj strukturi možemo osetiti njen stil pisanja, njen izazov – da nas navede da čitamo sa strašću koja parira njenoj prozi. Da li je ikada zaista padala kiša u nekom romanu pre nego što se pojavio „Venerin prolaz“? Da li je blato tako ubedljivo teklo u potocima, da li je neki književni lik ikada strpao svoju kapu u natopljenje džepove, sćućurio se u svoj sobičak svestan mirisa svojih mokrih čarapa, kao Ted Tajs, dok po podu posmatra narandžaste mrlje svog jeftinog prtljaga?

Zadovoljstvo koje čitanje ovog romana pruža – mekoća stila, pažljivi opisi, omamljujuća lepota – ne proizilazi iz njegovog pariranja životu. Može se reći da je jedini cilj Širli Hazard da svojim čitaocima prenese ljubav prema pripovednom činu i činu čitanja. A otuda i njena ljubav prema slučajnostima, upečatljivim imenima (naravno, svakome sa prezimenom Hazard – opasnost, eng. – može se progledati kroz prste), navođenju punih imena svojih likova, prema šablonima. Motivi u romanu „Venerin prolaz“ često dolaze u paru – dve sestre, dva bolešljiva sina, čak i dva veoma značajna sata i dva kišobrana. Potreba da se Hazardova obeleži kao pisac kome je stalo da prenese „privatnost“ bespotrebna; ona uživa dok svoje likove tretira kao šahovske figure, prevlačeći ih preko table, jer kroz njihova opažanja želi da nas podseti da smo mi ti koji ih zapravo posmatramo.

Roman je prožet mudrostima, delićima poezije. Kao kada se povučena Grejs priseća usputnog flerta sa doktorom svoga sina, srećnih zajedničkih popodneva dok pregledaju rendgen: „Bilo je to kao Paolo i Frančeska“. Tek kada sam ponovo pročitala knjigu, važnost ove rečenice mi je postala jasna. Paolo i Frančeska su preljubnici iz Danteovog „Pakla“; zaljubljuju se čitajući priču o drugom paru preljubnika – Lanselotu i Ginevri. Ovakav detalj sam po sebi pruža užitak, ali autorka uvek ode korak dalje. Ne moramo svi biti Džoan Didion, ne pričamo svoje priče samo da bismo mogli da živimo; Širli Hazard sugeriše da pričamo i tuđe priče kako bismo oblikovali sopstvene. Često je citirala svoga prijatelja Grejama Grina, da na naš život knjige utiču više od ljudi: „Čitajući knjige, učimo o ljubavi i bolu iz druge ruke“.

Iako veoma samokritično (Širli Hazard je bila poznata po revidiranju stranica romana po 20 puta), sve što pruža u svojim delima nije nimalo pretenciozno.

Autorka je opisala proces čitanja kao „predivnu životnu avanturu“. Rođena u Australiji, kao dete nepodobih roditelja (otac alkoholičar, majka sa bipolaranim poremećajem), teškom mukom je preživela svoje „užasno“ detinjstvo, često se seleći sa jednog mesta na drugo. Formalno obrazovanje završila je u 16. godini – mada joj to nije teško palo. Bila je samouka, znala je toliko poezije napamet da je sebe samu nazivala hodajućom zbirkom pesama. „U svojoj 25. godini, izvukla sam se iz mnogih nedaća“, rekla je jednom prilikom. „Ono što je još interesantnije jeste da sam određeni period života živela u šest različitih država i tako naučila strane jezike.“ Radila je za UN i o tome napisala dve knjige, kao i nekolicinu kratkih priča.

U predgovoru izdanju na engleskom jeziku, Loren Gof opisuje svoje mnogobrojne susrete sa knjigom i kako ju je razumela ne samo kao priču o ljubavi, već (mnogo „dublje i diskretnije“) o moći. Ali, naravno, za Širli Hazard su ljubav i moć duboko isprepletane. „Nikada nisam imao, niti priželjkivao, moć nad tobom“, Ted priznaje Kerolajn, a onda i pojašnjava: „Naravno, to nije tačno. Želeo sam da imam onu najveću moć. Ali ne prednost, ni autoritet.“ Čudna izjava – zagonetna, iskrena. Da li je Kerolajn znala razliku? Da li je znam ja? Da li sam dovoljno zrela da razumem? Kako je Prust rekao, osobina predivne knjige jeste u tome što želimo da nam ponudi odgovore, a sve što dobijamo jeste da nam izaziva čežnju.
 
Autor: Parul Segal
Izvor: nytimes.com
Prevod: Bojana Maksimović