Jednom utvrđeni u literarnom panteonu, pisci se svakim novim delom suočavaju sa
velikim očekivanjima. Oni najveći svoja znanja o društvu i vremenu u kom žive pretaču u štivo neprolaznog karaktera koje otvara prava pitanja. U tom smislu,
Čarls Dikens (1812–1870) je velika očekivanja od sebe ispunjavao.
Smatra se da su „
Velika očekivanja“ iz 1861. godine Dikensov najbolje strukturiran roman. Nijedna scena nije suvišna, svaki lik opravdano postoji i uklapa se u celinu koju autor, poput mozaika, od samog početka metodično sklapa. Čarls Dikens jedan je od najvećih engleskih pisaca i najznačajniji autor viktorijanskog perioda (1837–1901). Njegov rad pripada ranoj fazi realizma, dok je sam Dikens osnivač tzv. socijalnog romana. To ne čudi jer su se, tokom utemeljenja industrijskog kapitalizma, odvijale važne društvene promene. Srednja klasa počinje da jača, pa Dikens svojim romanima otvoreno ističe mišljenje, te potvrđuje aktivan stav prema reformama, što vrhunac dostiže u „
Teškim vremenima“.
Na istom tragu, ali suptilnije, „Velika očekivanja“ analiziraju društvo, karaktere i unutrašnje borbe likova kroz priču o životnom putu Filipa Piripa – poznatijeg kao Pip. Retrospektivnom naracijom u prvom licu priča počinje u ruralnoj Engleskoj, gde Pip kao neiskvareni, sedmogodišnji dečak živi sa dvadesetak godina starijom sestrom i njenim mužem, dobroćudnim kovačem Džoom. Detinjstvo mu je, u prvom delu romana, obeleženo siromaštvom i nedostatkom nežnosti, čemu doprinosi sestra koja ga odgaja batinom i prekorom. Tako mu, kao detetu bez roditelja, ostaje samo Džo koga je voleo („možda ni iz kakvog drugog razloga, sem zato što me je taj dragi čovek pustio da ga volim“). Još na početku upoznaje bogatu gospođu Havišam i njenu oholu poćerku Estelu, što definiše okvire čitave radnje. Ipak, prekretnicu čini neočekivani susret sa osuđenim beguncem Aveljom Magličem, kome Pip pomaže da se oslobodi.
Drugi deo romana prati Pipa od dolaska u London, gde se obreo nakon što mu nepoznati dobročinitelj obezbeđuje novac za preseljenje i obrazovanje po visokim standardima. Pred Pipom su
velika očekivanja, pa teži ugledu i bogatstvu kako bi se, između ostalog, dopao Esteli u koju se zaljubio. Iako ga devojčica odrasla u izobilju, optočena nakitom ali lišena osećajnosti, duboko povređuje, na Pipa ona ostavlja utisak. Takoreći trenutno, njegova kuća, poreklo, odeća i ponašanje postaju predmet stida. Ne skriva osećaj društvene inferiornosti: „Želim da postanem gospodin […] Gnušam se svog poziva i svog života.“ Dikens ovime nagoveštava efekat ugledanja, kao još uvek veliki izvor socijalne frustracije u kapitalističkom društvu. Pipova potreba da uhvati korak – i učini se dostojnim Estele – sve više ga otuđuje od onoga što je bio i onih koji ga vole, poput Džoa. On će steći materijalno blagostanje ali ne i sreću, što predstavlja važnu didaktičku komponentu romana.
Treći deo bavi se razmrsivanjem zapletenih odnosa, otkrivanjem tajnih identiteta i Pipovim odrastanjem i stasavanjem u zrelog pojedinca. Zato se „Velika očekivanja“ smatraju britanskom varijantom
obrazovnog romana (bildungsromana). U pitanju je nemački koncept romana čija je dominantna crta emotivni i fizički napredak i sazrevanje glavnog junaka, kroz borbu sa životnim nedaćama. No roman se ne bavi samo Pipom, kog Dikens opisuje kao običnog, ni po čemu naročitog ili sposobnog mladića, u čemu se prepoznaje još jedna dimenzija Dikensovog pristupa. Naime, Pip podseća na figuru ariviste tj. ambicioznog došljaka, što je bio nezaobilazni obrazac francuskog romana devetnaestog veka. Kroz reprezentativnog junaka-arivistu, koji je i po sebi čedo okolnosti, autori tog doba kritikovali su društvo. Smatra se da se „Velika očekivanja“ samo delimično uklapaju u ovaj model, jer je Pip izgrađen bez razvijenih ambicija, jasnog motiva i konkretnih sposobnosti. Moguć razlog za to je Dikensova želja da istakne značaj spoljnih činilaca naših života. Da istakne kako slučajnosti mogu pokrenuti čitav niz okolnosti – pokrenuti život. Na preko 500 strana, radnju „Velikih očekivanja“ predstavlja upravo takvo klupko.
Pored socijalne crte, oličene u klasnoj prirodi viktorijanskog društva opterećenog nepravdama, krutim institucijama, snobizmom i korupcijom, najvažnija stanovišta istaknuta u romanu su moralno i psihološko. Najpre, povlači jasnu granicu između dobra i zla, uvodi mogućnost iskupljenja za počinjena sagrešenja (Pip za krađu hrane iz špajza ili nemar prema Džou, gđice Havišam za štetan odgoj Estele), kao i prelaska od zla ka dobrom (Avelj Magvič). Psihološka strana obeležena je stanjima krivice, napuštenosti, srama, želja i emocionalne manipulacije. Ona obiluju u svakom liku, te se prepliću tako da se radnja odvija lako i skokovito, dok čitaoca drži zainteresovanim.
Samo letimičan pregled filmskih, pozorišnih i televizijskih adaptacija romana broji ih gotovo trideset. Ipak svaka je od njih, gotovo po definiciji, podsetnik zašto samo roman, kao oblik umetničkog stvaralaštva, prenosi izraz, radnju i slike u svom punom obimu i kvalitetu. Dobar roman puno traži, ali još više pruža – a „Velika očekivanja“ su maestralna potvrda toga.
Autor: Ivan Radanović