U sve knjižare koje drže do sebe nedavno je stigla „Treća knjiga Jevremova“, to jest završni deo
trilogije o Jevremu Utviću, raspopu i prekaljenom istražitelju sa natprirodnim moćima, koga je pisac
Branislav Janković već živopisao u romanima „
Vetrovi zla“ (2015) i „
Gvozdeni oblaci“ (2019).
Treći deo je, za razliku od prva dva, napisan u prvom licu jednine, što Jankoviću omogućava da čitaocima „ogoli“ svog junaka, pruži dublji zavir u njegovu psihu i razmišljanja, što on i čini. Jevrem Utvić je ovoga puta sagledan iz novog ugla, jer konačno dobijamo priliku da zavirimo ispod njegovog „hladnog oklopa“, što liku daje višedimenzionalnost koju ranije, bar u ovoj meri, nije imao.
Utvić, koji može da vidi duhove i da sa njima razgovara, u prvom je romanu istraživao smrt kneza Miloša Obrenovića, dok je u drugom bio za petama krvniku koji je ubijao žene iz harema Zekerija-paše. Treća misterija je usredsređena na istragu čudnovatih okolnosti pod kojima je života lišen Jusuf Bulatović, najbolji Jevremov prijatelj, pa su samim tim ovoga puta i ulozi povećani. Sve je veoma, veoma lično. Na putu ka Foči, svom odredištu u kome treba da sprovde novu istragu, Utvić se susreće sa brojnim utvarama, neupokojenim dušama željnim razgovora, i tako dobija priliku da se priseti svoje prošlosti u kojoj sve vrvi od bolnih uspomena i tragično prekinutih ljubavi.
Jankoviću je ovoga puta misterija i triler štimung manje važan nego prethodna dva romana, pa se odlučuje da svojim čitaocima pruži svojevrstan poetsko-filozofski epitaf koji donosi rekapitulaciju Utvićevog života i njegovih prethodnih avantura. Zato ne preporučujem čitanje novog romana preko reda, jer je poznavanje „Vetrova zla“ i „Gvozdenih oblaka“ potrebno, možda čak i neophodno, da bi se u „
Utvarama“ u potpunosti uživalo. U pitanju je gorko-sladak rastanak, a istovremeno i nagoveštaj da taj rastanak, može biti, nije onoliko konačan koliko to na prvi pogled izgleda. Utvić je, dokazano, žilava sorta.
Autor:
Đorđe Bajić
Izvor: Nedeljnik