Svojim novim romanom „
Umri, ljubavi!“
Đorđe Bajić se vratio na velika vrata.
Jedino loše u vezi sa knjigama
Agate Kristi je to što ih ima malo. Ne više od šezdeset i šest detektivskih romana i četrnaest zbirki priča. Kada ih jednom pročitamo, moramo krenuti od početka. Čak je i
Sofi Hana, književnica koja radi na zvaničnim
nastavcima avantura Herkula Poaroa, napisala tek četiri knjige.
Opštoj tragediji ovog slučaja trebalo bi dodati da se vremena menjaju, a sa njima i društvene vrednosti i granice (ne)prihvatljivog. Čak i oni koji budu izbegli izdanja knjiga Agate Kristi koje su američki izdavači cenzurisali, čitajući njena dela na trenutak će zastati, možda biti i zbunjeni, naročito kod nekih književnih pasusa britanske književnice nastalih u vreme kada je Imperija bila na zalasku. Ksenofobija, rasizam, mizoginija, homofobija bili su nešto gotovo normalno, a svakako prihvatljivo i tolerisano, u doba kada je Kristijeva stvarala. Tu je takođe, i danas gotovo iskorenjen, kružok junaka sastavljen od isključivo bele, strejt gospode i njihovih belih i ništa manje strejt dama i gospođica. Ovo može zasmetati mlađim čitaocima, koji nemaju nikakva sećanja ili veze sa svetom pre ovog današnjeg, kao i onima koji se, danas, prvi put susreću sa delima slavne britanske autorke.
Međutim, postoji jedno rešenje ovih problema. I čitaoci na srpskom govornom području su, donedavno, jedini imali privilegiju da osete novi dah stare dobre Agate.
Šmek Agate Kristi u srpsku književnost doneo je Đorđe Bajić svojim prvim krimićem „Žuta kabanica“. Ovaj srpski pisac i književni i filmski kritičar je u ovom romanu, koji je pobedio i na izboru za najbolju koricu domaćih autora koju je organizovao Bookvar magazin, gotovo oživeo duh Agate Kristi. Da stvar bude bolja, radnja romana je smeštena u svima poznatu sadašnjost i savremeni Beograd.
Nova blistava zvezda na književnom nebu bila je primećena i Bajić je veoma brzo stekao čitav niz poklonika koji su prepoznali i zavoleli šmek koji njegova priča u sebi ima.
Usledio je roman „Jedno đubre manje“, u kome je Bajić uspeo da podigne lestvicu kvaliteta na viši nivo. Ne samo kada je u pitanju takmičenje sa samim sobom već je autor svojim drugim krimićem postavio zadatak ostalim žanrovskim piscima da ga nadmaše.
Nakon toga sledi roman „
Smrt u ružičastom“ u kome Bajić uspeva da održi dalju izgradnju svoje književne konstrukcije prilično stabilnom, iako se između drugog i ovog romana desila tektonska promena izdavača, urednika i celokupnog procesa i ritma nastanka priče.
Ovaj roman pomalo „pati“ od pokušaja da se stilski i tematski približi norveškom spisatelju
Juu Nesbeu, a da se, istovremeno, ne naruši jedinstven autorski pečat samog Bajića. Koliko je ovaj iskorak bio uspešan, na čitaocima je bilo da procene, a autor nam je, kao svoj odgovor, ponudio knjigu koja je težište prebacila na recept koji je od početka savršeno funkcionisao.
„
Umri, ljubavi!“, koji je nedavno objavila izdavačka kuća Laguna, roman je kojim nas Bajić vraća tamo gde je sve počelo. Klasičnim „agatakristovskim“ zapletima zaogrnutih u ruho modernog Beograda.
Početak knjige nas zatiče u ekskluzivnoj modnoj kući na Terazijama u kojoj bogata naslednica političkog moćnika bira venčanicu za predstojeću proslavu. Njen verenik, drsko zgodni maneken, strpljivo čeka u prizemlju, sve dok njegov leš ne bude pronađen u kabini za presvlačenje. Svega šest žena su tog dana bile prisutne u ovoj modnoj kući, a jedna od njih je ubica.
Već sama osnovna postavka asocira nas na klasične književne zaplete zbog kojih ljudi i zavole ovaj žanr.
Zločin pod misterioznim okolnostima je tu, a na inspektoru Nikoli Limanu, junaku-rekonvalescentu ranijih Bajićevih priča, je da, zajedno sa čitaocima, otkrije način, motiv i priliku za ubistvo, kako bi razotkrio i ubicu. Ili više njih.
Autor nam na svoj način, suptilan kako sam on ume, razotkriva svet glamura i bogatstva i pokazuje senke koje se nalaze iza scene. On nam u svojim pričama, naročito u ovoj poslednjoj, skicira svet van svetla pozornice i prikazuje nam ono šta se dešava kada se ta svetla ugase.
Jer ispod svih kostima, ma koliko glamurozni izgledali, svi smo samo ljudi od krvi i mesa.
Ljudi koji mogu da vole, da mrze, pa čak i da ubiju zbog jednog od ova dva razloga.
Zato Bajić ne odustaje i od onih emotivnih aspekata priče. Tu je, pre svega, ljubavna saga samog Nikole Limana koja je ovaj put, bolje nego ikada pre, integrisana u samu istragu. Osim ove, tu su priče o strasti i nekim drugim odnosima čitavog niza sporednih junaka kojima pisac prilazi sa podjednakom ljubavlju i pažnjom kao da su glavni nosioci radnje.
Romanom „Umri, ljubavi!“, zajedno sa najavljenim prerađenim reizdanjem knjige „Jedno đubre manje“ na kojem trenutno radi, Bajić završava i zaokružuje svoj prvi ciklus o Nikoli Limanu.
U najavi su novi romani sa istim likom koji će doneti mračniju atmosferu i gde će se autor usredsrediti na psihologiju samih likova.
Da li će se Đorđe Bajić u svojim novim pričama približiti nekim drugim majstorima žanra, ostaje da vidimo. Do tada možemo da uživamo u delima koje je već stvorio.
Koliki je značaj onoga što Bajić radi, može se videti i u tome što je izdavačka kuća YU biblioteka izabrala baš njegov roman „Smrt u ružičastom“ da ga, u prevodu Eli Gilić, objavi na engleskom jeziku i ponudi bukvalno celom svetu.
Đorđe Bajić odavno više nije incident na srpskoj književnoj sceni. Jasno je da je, na radost onih kojima je čitanje avantura i istraživanje novih predela, došao da ostane.
Autor: Milan Aranđelović
Izvor:
bookvar.rs