Prikaz romana „Tetovažer iz Aušvica“

U jednom intervjuu australijska scenaristkinja Heder Moris se prisetila: „Decembra 2003. godine pila sam kafu sa prijateljem i čula za čoveka iz Melburna kome je žena nedavno preminula, i čija bi priča možda bila vredna dobre pripovesti.“

Taj čovek je bio Lali Sokolov na čijoj je priči zasnovan debitantski bestseler Morisove „Tetovažer iz Aušvica“.

Autorkina ideja da ispriča Sokolovljevu priču naišla je na nekoliko prepreka: prvo je pokušala da to uradi u formi scenarija, ali nakon četiri godina pokušaja, lokalna filmska kompanija nije odabrala taj projekat. Zbog toga je učestvovala na nekoliko takmičenja i dobila solidnu podršku pa je na kraju odlučila da priču preoblikuje u roman. Nakon uspešne Kikstarter kampanje, roman je privukao pažnju lokalne izdavačke kuće a ostalo je, kako se to kaže, istorija.

Ali postojali su i drugi problemi koje nije tako lako rešiti.

„Tetovažer iz Aušvica“ je neverovatna ljubavna priča o Sokolovu i njegovoj ženi Giti koju je upoznao kao zatvorenicu u zloglasnom koncentracionom logoru kada joj je, kao glavni tetovažer logora, na ruci iscrtavao njen identifikacioni broj. Ljubavna priča koja počinje ovakvim činom, koji je sam Sokolov nazvao „skrnavljenjem“, odmah je postavila pred Morisovu ozbiljan izazov, a tu je i Lalijeva uloga u logoru koja ga je progonila do kraja života. Kako je autorka u svojoj belešci na kraju napisala:

„Morala sam da steknem njegovo poverenje i trebalo je vremena da bude spreman da se upusti u duboko samoispitivanje, što su delovi njegove priče iziskivali. Postali smo prijatelji – ne, više od prijatelja; naši životi su se isprepleli dok je odbacivao teret krivice koji je nosio više od pedeset godina, strah da bi on i Gita mogli biti viđeni kao saradnici nacista.“

Čak i danas se ozbiljna pitanja postavljaju o onima na koje se gleda kao saradnike, pitanja koja se osećaju u razgovoru koji fiktivni Sokolov vodi sa Pepanom, prvim tetovažerom logora, koji se spasio Lalijev život i pitao ga da mu postane asistent:

„Hoćeš da tetoviram druge ljude?“
„I to mora da radi neko.“
„Mislim da ne bih mogao. Na nekome ostaviti ožiljak,
povrediti nekoga – to boli, znaš.“
Pepan povuče rukav i otkrije sopstveni broj. „Boli kao
sam đavo. Ako ti ne prihvatiš posao, prihvatiće neko ko
nema toliko duše kao ti i ljude će boleti još više.“

Sokolov prihvata Pepanov zahtev iako ga to odvodi na „mračnu stranu“. Ali kako to autorka uspeva da prikaže kroz mnoge odlučne i potresne scene – njegova duša najsjajnije sija baš na tom mestu.

Nakon nevoljnog početka, Sokolov koristi i to malo prednosti koje mu daje nova pozicija kako bi pomogao drugima, a ne sebi – dodatne namirnice deli sa ostalim zatvorenicima, a bar jednog čoveka je spasio teškog rada uzevši ga za asistenta.

Kako se logor širio i punio, od Sokolova je traženo da tetovira i žene i devojčice što je odbio, ali ga je Pepan podsetio da „ili pratiš naređenja ili rizikuješ da umreš“. To je jedno od mnogobrojnih mesta u romanu gde Morisova podseća čitaoca da „normalna“ pravila ne važe unutar logora; kako Gita kasnije u romanu kaže Laliju: „Spoljašnjost više ne postoji. Postoji samo ovo.“

Kada dođe do toga da Sokolov tetovira Gitinu ruku, njegov život se u potpunosti menja: „Oči joj, međutim, poigravaju pred njim. Zagledan u njih, srce mu, čini se, istovremeno zastaje i počinje da kuca prvi put, tuče, bezmalo preti da će mu iskočiti iz grudi.“

Autorka uspeva da nam prikaže da je do tog trenutka Sokolov sebe smatrao preživelim, koncentrišući se na „kako“ u svom postojanju. A onda je sa Gitom shvatio „zašto“.

Teško je zamisliti, a kamoli poverovati, da je ljubavna priča koja je počela na takvom mestu mogla da ima srećan kraj. Ali smenjivanjem scena užasa i brutalnosti logora – čak i čitaoci koji misle da su čuli najgore o njima, biće užasnuti – kroz bolno nežnu ljubavnu priču Sokolova i Gite, autoka podseća čitaoca da su ljudi sposobni ne samo za veliko zlo, već i za veliku ljubav. A to je, zaista, priča vredna pripovedanja.

Izvor: washingtonindependentreviewofbooks.com
Prevod: Dragan Matković