Paolo Đordano (1982) je već svojim prvim naslovom „Usamljenost prostih brojeva“ načinio veliki komercijalni uspeh i zadobio naklonost kritike; štaviše, kao dvadesetšestogodišnjak tim je romanom postao najmlađi dobitnik prestižne italijanske nagrade „Strega“. U međuvremenu je objavio još tri prozne knjige, većinom prevođene na srpski. Kao što to čini i svaki zreo autor u jednom trenutku karijere ili u više njih, Đordano je u najnovijem romanu „
Tasmanija“ radikalno promenio poetičku strategiju.
Za početak, knjiga pripušta najveće doze autofikcije na koje se autor dosad odlučio. Glavni junak se takođe zove Paolo i (kao i autor u trenutku objavljivanja ovog romana) ima četrdeset godina, obojica su zvanje fizičara unapredili predavanjima na univerzitetu što im nije smetalo da postanu novinari – oba objavljuju u dnevniku
Korijere dela sera – a ni prozni pisci. Dotičnu ispovednost nipošto ne treba shvatiti kao vid piščevog povođenja za popularnim podžanrom autofikcije nego, u svojstvu sastavnog dela, potrebe da se iskreno i hrabro uhvati ukoštac sa najosetljivijim temama današnjice. Da, pre svega iskreno, a na to upućuju jedna od početnih i završna rečenica romana: „Možda se ta opsednutost nekih od nas predstojećim katastrofama (…) može svesti upravo na potrebu da u svakom komplikovanom razdoblju svog života pronađemo nešto komplikovanije, hitnije i opasnije, u čemu bismo razvodnili svoju ličnu patnju“, odnosno: „Pišem o svemu što me je nateralo da zaplačem.“
Bolni problemi koji opsedaju pripovedača, a više su vezani za lični atar, jesu kriza srednjih godina, nesigurnost da li da prihvati očinstvo, istovremena sklonost preljubi i vernosti, ambivalentnost potrebe za prijateljstvima... Da je „Tasmanija“ znatno više od autofikcije, svedoči piščevo spretno povezivanje ličnih odnosa sa neuralgičnim problemima opšte prirode.
Elem, naratorovi studenti nude mu kopču s temama samoubistva u mladosti i feminizma, prijatelj i kolega Noveli sa klimatskim promenama i nejednakošću polova u poslovnom miljeu, najbolji prijatelj Đulio i njegova bivša partnerka s ulogom porodice u svetu koji se raspada, obojica sa preprekama da prijateljstvo bude potpunije; partnerka Lorenca s dilemom da li preuzeti ulogu roditelja u svetu kakav je opisan, ljubavnica i novinarka Kurcija s islamskim terorizmom… Ako se dodaju opšte nedaće poput ratova, zagađenja, obezvređenja moralnog ali i sistema informisanja, porasta ekstremne desnice… vrlo je logično što se roman završava u Japanu, povodom istraživanja glavnog junaka za predviđenu knjigu o atomskim bombama bačenima na Hirošimu i Nagasaki 1945. godine.
Sa svim navedenim problemima, današnji svet najviše je nalik na trenutak posezanja za radikalno novim i neviđeno letalnim oružjem. Zahvaljujući podrobnom istraživanju i opisima bombardovanja dvaju japanskih gradova, autofikcija koja je ionako presecana podžanrom – vrlo pročišćene – dnevničke proze poprima elemente istoriografske fikcije i horora, a putovanja glavnog junaka kroz Zapadnu Evropu i na Daleki istok štivu daju šmek putopisa. Žanrovska mešavina još jedan je dokaz da se Đordano nije upustio u autofikciju ni zbog kakvog trenda, inače bi ga se doslednije držao.
U svetu koji je opisan realistički, a sam po sebi deluje kao distopijska maštena proza, neophodan je pozitivni orijentir koji Noveli vidi u naslovnoj Tasmaniji, mestu što izmiče ekstremnim temperaturama, nedemokratičnosti i brojnim drugim problemima današnjice. Da li će prevagnuti katastrofička strana stvarnosti ili mogućnost života u parčetu raja na planeti? Kao i svaki zreo autor, Đordano odgovor prepušta čitaocu, a sam jednako nudi ili ukida obe mogućnosti: Paolo nije napisao knjigu o Hirošimi i Nagasakiju, a na Tasmaniju niko od junaka na kraju nije otišao.
Autor: Domagoj Petrović