„
Svetlost čudesnog“ je drugi po redu roman serijala
Disksvet Terija Pračeta i nastavlja priču započetu u „
Boji magije“.
Dok Disksvet nezaustavljivo srlja u susret zlokobnoj crvenoj zvezdi koja se upravo pojavila na nebu, sudbina njegovog stanovništva u rukama je jednog jedinog čoveka. Na nesreću, reč je o plašljivom i beskrajno smotanom čarobnjaku Rinsvindu, koji je poslednji put viđen kako pada preko ivice sveta.
Na početku romana ponovo se susrećemo sa Rinsvindom, turistom Dvocvetom i, naravno, Dvocvetovim neobičnim prtljagom.
Stil pisanja istovetan je onom u „Boji magije“, s tim što je ovog puta poseban akcenat na humoru. I iako takav pristup savršeno funkcioniše u većem delu knjige, postoji nekoliko mesta na kojima se stiče utisak da se Pračet možda previše trudi da bude duhovit, čime donekle narušava ritam pripovedanja. Nadam se da ova mala zamerka neće nikoga obeshrabriti, jer ovo je inače izvanredno napisana i uzbudljiva knjiga, sa kojom se može porediti relativno mali broj dela iz domena fantastike. Sve vreme sam zdušno navijao za Rinsvinda i iskreno se nadao da ga, posle svega što je doživeo, na kraju priče čeka srećan ishod i bar izvestan nivo poštovanja.
„Nisu bile potrebne baklje. Oktavo je ispunjavao sobu nejasnom, prigušenom svetlošću, koja, zapravo, i nije bila svetlost, već suprotnost svetlosti; tama nije suprotnost svetlosti, ona je jednostavno njeno odsustvo, a iz knjige je zračila svetlost koja se nalazi na suprotnoj strani tame; svetlost čudesnog.“
Pračet u prvoj polovini knjige dodatno razvija likove Rinsvinda i Dvocveta, koji, kao što se i moglo očekivati, ponovo upadaju u niz nevolja i komičnih situacija. Posle izvesnog vremena pridružuje im se još jedan otkačeni saputnik – potpuno novi lik po imenu Koen Varvarin. Koen je, bez sumnje, nešto najbolje što se dogodilo ovoj knjizi. Koliko često nam se dešava da sretnemo pravog-pravcatog legendarnog heroja, kome je uspelo da dogura do osamdeset sedme godine života i koji pritom pati od šuljeva, loše probave i bolova u krstima? Ako tome dodamo i činjenicu da je odavno ostao bez zuba – što se, očekivano, odražava na način na koji govori – dobijamo originalnog, urnebesno smešnog junaka koji nikoga neće ostaviti ravnodušnim.
„’Nikad ja ža to nišam dobio tantijeme’, reče. Setno se zagleda u sneg. ’То je priča moga života. Ošamdešet godina u pošlu, i šta mi je od svega toga oštalo? Bol u krštima, šuljevi, loša probava i što ražličitih rečepata ža šupu. Šupa! Mrzim šupu!’“
U priči – i Rinsvindovom životu – ponovo se pojavljuje Smrt, a te situacije su uvek prava poslastica. Pračet očigledno uživa u pisanju tog lika, a njegov entuzijazam lako prelazi i na čitaoca. Ova kameo pojavljivanja likova su jedno od obeležja serijala o Disksvetu kojima se obožavaoci najviše raduju.
„Svetlost čudesnog“ je duhovita i neodoljivo šarmantna knjiga. Priča o Rinsvindu i Dvocvetu dobija neobično dirljiv završetak, a Teri Pračet se još jednom predstavlja kao vrhunski pisac komične fantastike.
Izvor: fantasybookreview.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković