Kada je 23. ili 24. februara 1984. godine napustio ovaj svet, četrdesetdevetogodišnji Uve Jonzon bio je potpuno sam. Pronađen je tek nekoliko nedelja kasnije, u spavaćoj sobi svoje kuće u vetrovitom gradiću Širnes, na obali britanskog ostrva Šepi. Komšijama je ostao u sećanju kao usamljenik koga su svakog dana u isto vreme viđali u lokalnom pabu. Držao se po strani, a sa ostatkom čovečanstva najradije je komunicirao preko svojih dela.
Jedno od njih, knjiga pod naslovom „
Svaki dan u godini“, danas se svrstava među najvažnije romane 20. veka. Radi se o vrhunskom književnom dostignuću, na nivou
Prustovog „U potrazi za izgubljenim vremenom“ ili Džojsovog „Uliksa“, koje zaslužuje daleko veću popularnost od one koju trenutno ima. Odmah ću priznati: obožavam taj mamutski roman, koji, baš kao što je bio slučaj i sa njegovim autorom, izbegava svaku klasifikaciju; smatram ga sjajnim saputnikom i vodičem kroz život.
Uve Jonzon rođen je u istočnonemačkoj pokrajini Meklenburg-Zapadna Pomeranija, u gradiću koji se danas nalazi na teritoriji Poljske. Njegovo preseljenje u Zapadni Berlin označilo je početak jedne uspešne književne karijere. Svoje četvorotomno remek-delo počeo je da piše u Njujorku, a završio u Širnesu, u kome je proveo poslednju deceniju života.
Centralni lik romana „Svaki dan u godini“ je Gezina Krespal, tridesetpetogodišnja žena iz izmišljenog meklenburškog grada Jerihov, koja, u trenutku kada je čitalac upoznaje, već nekoliko godina živi i radi na Menhetnu. Dok njena desetogodišnja ćerka Mari polako odrasta u pravu malu Amerikanku, Gezina počinje da vodi razgovore sa odavno preminulim ličnostima iz prošlosti, u želji da kod svog deteta sačuva svest o poreklu. Iz dana u dan, od 21. augusta 1967. do 20. avgusta 1968. godine, ona beleži svoje misli, preplićući savremena lokalna i politička zbivanja sa pričama iz svog i života svoje porodice u nemačkoj provinciji. Odgovarajući usput na pitanja promućurne devojčice i pomno prateći neprijatne vesti o trenutnom stanju u svetu (Vijetnamski rat, atentati na Martina Lutera Kinga i Roberta Kenedija, Praško proleće), Gezina okuplja oko sebe izgubljene likove iz nekadašnjeg života: svoje babe i dede, roditelje, komšije, prijatelje i školske drugove. Jakob, pokojni otac male Mari, pojavljuje se i nestaje iz tih uspomena istom munjevitom brzinom kojom Gezinin trenutni ljubavnik D.E. ulazi i izlazi iz njenog života u sadašnjosti. Sećanje je kao mačka, razmišlja Gezina: nezavisno, nepodmitljivo i uznemirujuće neukrotivo, „a ipak prijatan i koristan družbenik“ ako to želi.
Problem je u tome što mačka obično
ne želi da bude prijatna. Nasilje se uvlači u Gezinine uspomene na svakom koraku: od majčinog samoubistva, preko leševa iz koncentracionog logora koji isplivavaju na obalu, do najbolje drugarice koju su silovali ruski vojnici. Čitanje ovog romana će vas bez sumnje uznemiriti – toliko imena i sudbina, toliko strahova, grešaka, kajanja, toliko srušenih snova. Kroz larmu koju dižu ovi posetioci iz prohujalih vremena probijaju se reči male Mari: „Nisi sprečila svoj rat, a sada želiš da ja to učinim umesto tebe? Kada si bila mlada, svuda oko tebe su se pripremali za rat, a ti ništa nisi primetila!“
Na stranicama romana se pojavljuje tek nekoliko stvarnih negativaca, među kojima je i Gezinin ujak Robert, rani simpatizer nacionalsocijalizma kome je pripisivana odgovornost za masakr ukrajinske dece. Neki Jonzonovi likovi, poput sveštenika koji pri ulasku u sobu u kojoj leži preminuli uzvikuje: „Hajl Hitler“, jednostavno su patetični, ali većina njih su ipak samo obični ljudi: trude se da sačuvaju mrvicu dostojanstva, neodlučni su, puni mana, dobronamerni u dubini duše, ali i rešeni da prežive po svaku cenu.
U Jonzonovom romanu, istorija ne nudi iskupljenje, niti melem za naše rane. Dok autori sličnih kapitalnih dela, kao što je Prust ili, u novije vreme, Karl Uve Knausgor, lebde poput božanstava nad svojim obimnim narativima, čini se da Jonzon nikome ne poverava kontrolu nad univerzumom bola koji je oblikovao u svojoj mašti.
Za knjigu je izabrao više nego prikladan naslov, jer život je upravo to: niz dana tokom kojih se krupne i sitne, užasne i divne stvari dešavaju ili ne dešavaju, baš kao što je to bio slučaj u prošlosti i kako će ponovo biti u budućnosti. Najvažnije je da Gezina i njena ćerka prežive svoje dane. Jonzonov roman jedan je od izuzetno retkih primera sposobnosti autora muškog pola da razume i u potpunosti „uđe“ u lik svoje junakinje i napiše monumentalnu knjigu kao omaž veličanstvenoj istrajnosti žena.
Tokom petnaest godina, koliko je piscu bilo potrebno da ga završi, „Svaki dan u godini“ je počeo da živi vlastiti život. Bilo je zaista teško utvrditi ko je šta napisao i ko je koga stvorio. Deset meseci nakon što je stavio tačku na poslednji tom, Jonzon je preminuo u svom ostrvskom utočištu. U poruci koja je pronađena u njegovom novčaniku, tražio je da bude kremiran, bez pesme, svečanih govora, obreda i muzike. Iza njega je, kao spomenik, ostalo ovo fantastično umetničko delo.
Autor: Kristof Irmšer
Izvor: washingtonexaminer.com
Prevod: Jelena Tanasković