Prikaz romana „Sutra je novi dan“: Savršen primer (pogrešno shvaćenog) klasika

Niste se prevarili, to jeste ta knjiga: a zašto je dosadašnji, doslovni prevod originala, „Prohujalo sa vihorom“ (Gone With the Wind), zamenjen prvobitnim naslovom i svojevrsnom parolom glavne junakinje, u pogovoru najnovijeg Laguninog izdanja objašnjava Dubravka Srećković Divković. Pozivajući se na zamisao Margaret Mičel da svoj rukopis nazove „Sutra je novi dan“, prevoditeljka ujedno ističe opravdanu želju za ispravljanjem nepravde i štete, možda ne toliko vidljive s obzirom na njegov status i takoreći momentalnu prihvaćenost, ali neosporno učinjene ovom velikom delu američke i svetske književnosti. Jer, koliko god paradoksalno delovalo, snimljena svega par godina nakon izlaska knjige, filmska verzija je koliko obesmrtila, toliko i žanrovski, a pogrešno, ukalupila roman u prilično trivijalnu kategoriju.



Knjiga koja je dala već spomenutu, podjednako legendarnu ekranizaciju (i nadajmo se da će neinventivni Holivud našeg „rimejk-doba“ ipak držati svoje pohlepne ruke podalje od nje), neke od najupečatljivijih likova svih vremena, ali i više dopisivanih nastavaka na tragu pretpostavljenog sadržaja uništenih verzija rano preminule Margaret Mičel (danas bi to svrstali u tzv. fanfikciju), deluje kao savršeni podsetnik na to zašto ništa i nikada ne može zameniti klasike. Pre svega, pisci takvih s razlogom kanonizovanih dela demonstriraju savršenu veštinu građenja karaktera, kulturno-istorijskog konteksta, zapleta, atmosfere i deskripcije. Zatim, sve to čine bez ograničavajućeg obaziranja na ono što sada zovemo (retroaktivno) društveno-političkom korektnošću, pa čitanje necenzurisanih dela Mičelove, Tvena ili Hemingveja omogućava neometanu rekonstrukciju predočene epohe. I, naposletku, podsećaju nas na uživanje postignuto uživljavanjem u svet književnog dela, a čega nema izostane li verodostojnost ispripovedanog.

Koliko Margaret Mičel danas otkriva čitaocu, šta nam njena južnjačka epopeja otkriva i kako uprkos svemu ostaje relevantna za savremeni svet? Pored činjenice da je u pitanju odličan roman (ovenčan prestižnom Pulicerovom nagradom), krenimo od čestog predubeđenja kako je reč o ljubavnoj priči. Slična reputacija, zahvaljujući laičkom pristupu njenom predstavljanju, prati i „Anu Karenjinu“. „Sutra je novi dan“ nije lako klasifikovati, ali se može reći da je istovremeno roman razvoja ličnosti, istorijski, društveni, kao i antiratni roman. Njegova kompleksna, razgranata priča protivrečna je koliko i čuvena (anti)junakinja Skarlet O’Hara.

I fokusiramo li se samo na nju, čitaćemo ga kao roman razvoja i ujedno istrajne postojanosti, par excellence primer vitalnosti nasuprot svim preprekama: kretanje od egocentrične frivolnosti do pronalaženja dubokih korena i odlučne borbenosti. Skarlet prelazi dug put od hirovite plantažerove kćeri do žene koja pobeđuje samu sebe u procesu preživljavanja. Dok njena osećanja, shvatanje sveta i pogledi na ljude sazrevaju, ostaje suštinski ista, svoja, puna mana, ali time životnija, apsolutno nezaboravna. Na različite načine, istovetnu vitalnost ispoljavaju harizmatična „bitanga“ Ret Batler i anđeoski plemenita Melani Hamilton, ali i mnogi sporedni likovi, jer književnica je uspela da sa izuzetnom detaljnošću, precizno, a poetično, zabeleži kolaps jednog sveta. Čitav američki Jug, sa posebnim uporištima u Atlanti i imanju Tara, rat Unije i Konfederacije, robovi i vojska, gospodstveni „kućni“ crnci i siromašno „belačko đubre“, špekulanti i idealisti, načitani „čudaci“ porodice Vilks i temperamentni potomci Iraca, prikazani su sa svim rivalstvima, klasnim odnosima, predrasudama, zahvaljujući zadivljujućem osećaju Mičelove za njihovo nijansiranje govorom, izraženim stavovima, oblačenjem.

Već nekoliko decenija se romanu zamera zbog načina predstavljanja pozicije žena u društvu, ali opisani Jug je svet kojim one zapravo vladaju, požrtvovane i privržene kodeksu časti civilizacije u nestajanju. Novi poredak najavljuju slobodni duhovi poput Reta, privlačno dekadentni i drski, ali i Skarlet, koja se bori sa unutrašnjim porivima jakog karaktera i usvojenim pravilima ženstvenog ponašanja iliti ideala dame, ne bi li ostvarila maglovitu viziju sreće.

Kažu da veliku knjigu možemo prepoznati već na osnovu prve rečenice, a u ovom slučaju zaista kao da ništa bolje ne sažima i ujedno najavljuje s kakvim tipom ličnosti imamo posla, od uvodnog: „Skarlet O'Hara nije bila lepotica, ali muškarci su to retko shvatali kad ih ponesu njene čari...“ Naravno, neminovno je u svakom poglavlju videti Vivijan Li i Klarka Gejbla kroz niz čuvenih scena iz filma, s tim što roman sve (razumljivo) proširuje, pojašnjava i produbljuje. Tada dolazimo do, u književnoj teoriji već ustaljenog, pitanja: koliko je dece zapravo imala Skarlet? i, mnogo važnijeg, potpunog shvatanja u kojoj je meri ovo antiratna knjiga.

Čime sve „Sutra je novi dan“ brani status klasika? Besprekornom obradom teme gubitka iluzija, problematizovanjem ratne ideologije kroz Retovu surovu i po osećanja privrženika „Stvari“ uvredljivu iskrenost, izlaganjem različitih, najčešće paradoksalnih pogleda suprotstavljenih strana na ropstvo – i robove. Psihološki ubedljivim praćenjem Skarletine tvrdoglave, kobne fiksacije Ešlijem Vilksom, ogrešenja, evoluiranja doživljaja ljubavi, naročito osećanja prema Melani, ali i ukorenjenosti u tlu Tare, njenoj nimalo slučajno crvenoj zemlji (kao zalazak sunca i požari, čije žive opise čitalac trajno nosi u sećanju; ali i kao krv, kao strast, kao pakao kog se glavna junakinja toliko detinjasto plaši). Portretisanjem Skarlet, sa posebnim naglaskom na njenoj životinjskoj energiji i rivalstvu koje oseća prema svakoj ženi izuzev svoje majke, ali i motivisanjem lika putem porodične istorije. Sjajnom linijom kontrasta koja preseca veliku fresku doba i društva usred smenjivanja dva poretka i neminovnog sukoba generacija, kroz sve provlačeći osnovnu ideju trajanja, upornog probijanja kroz život.

Slično „Ratu i miru“, „Tihom Donu“ ili „Vašaru taštine“, ovaj roman predstavlja monumentalno istorijsko svedočanstvo, konkretno iz Američkog građanskog (Secesionističkog) rata vođenog između 1861. i 1865, ali to je tek njegova prva polovina, dok se druga bavi posledicama, poznatim kao Rekonstrukcija. Mada se borbe najvećim delom odigravaju „pozadinski“, izvan primarnog fokusa, njihovi odjeci i ishodi iz temelja menjaju živote onih koji su ostali u domovima, ponovo kao njihovi stubovi. Prva dva Skarletina braka obeležavaju dva navedena, društveno-istorijska plana priče. Treći, sa Retom, u središte postavlja pitanja srodne duše, prikrivanih osećanja, htenja i psihologije pojedinaca. Skarlet O’Hara je daleko od idealizovane, romantične heroine, zbog čega je lakše razumeti i oprostiti joj. U trenutku suočavanja sa oskudicom, koja dotle razvučen i udoban život svodi na najelementarnije, a najteže dostupne potrebe u samom srcu razorenog poretka, junakinja objavljuje rat svetu. Njena transformacija unutar suštinske istosti najupečatljiviji je aspekt priče, sila koja sve pokreće napred.

Hajde da kažemo koju reč o Ešliju Vilksu, famoznoj „kukavici“. Jasno je da se niko ne može meriti sa složenošću i šarmom Reta Batlera, ali čak i on sam primećuje da je suparniku u određenoj meri učinjena nepravda. Vilks je pre svega sanjar, intelektualno prefinjen i udaljen od (nove) stvarnosti, svestan nevičnosti da se prilagodi, očajan zbog toga. Kroz Ešlijeve oči, krah prohujalog Juga doživljavamo dramatičnije i jasnije nego iz najplastičnijih opisa prevrata, obrtanja odnosa snaga, revanšizma koji je zavladao u posleratnim godinama. Ešli je čovek koji živi od – časti, tada baš kao i danas apstraktnog, većini stranog i smešnog pojma. Njegova tačka gledišta, takođe, omogućava da iz još jednog ugla sagledamo „viteški duh“ Skarlet, dok nam Ret posreduje perspektivu koja je ujedno i njena, unutrašnja. Upravo se predugo (ne)razumevanje drugoga pokazuje kao uslov za to hoće li iko od njih biti srećan ili ne.

Skarlet nije tipična „južnjačka lepotica“ (southern belle), mada je kroz čitavu radnju prate i osujećuju pohlepa, površnost, infantilna emocionalna inteligencija i samousredsređenost. Ideal koji za nju predstavlja figura majke, Elen Robijar, postepeno potpuno potiskuje krv Džeralda O’Hare, oportuniste i self-made došljaka. Nalik svojoj prethodnici, Tekerijevoj Beki Šarp, Skarlet potiskuje nalete griže savesti ili moralnih dilema uveravanjem da će „biti poštena kada se obogati“, baš kao što odlaganjem razmišljanja o stvarima koje ne može da podnese pomera slom snage volje od koje često zavise njene akcije.

Pa ni temu ljubavi roman ne obrađuje na uobičajen, šablonski način, jasno ističući razliku između zanesenosti (infatuation) i dubokih emocija, što Ešli i Skarlet prekasno uviđaju. Jedina postojanost, konstanta i tiha snaga priče, zapravo je – Melani, nipošto drhtavo stvorenje kakvom je Skarlet vidi, ali ni nekakva nezemaljska svetica. Autentična čistota njene duše stoga uspeva da dopre i do najproblematičnijih ličnosti. I kao što je već primećeno, u načinu oblikovanja likova, bili to visoko individualizovani robovi poput Mami ili Prisi, prostitutka Bel Votling, bivši robijaš Arči ili neko od pripadnika licemernog jenkijevskog društva, leži ogromna vrednost ove knjige. Oni su kompleksni, potpuno zaokruženog razvoja, rodoslovno (genetski) i socijalno (faktor vaspitanja) motivisani, a neretko su im profili upotpunjeni ubedljivom simbolikom snova kao nagoveštaja potisnutih strahova, nepriznatih slutnji ili želja, naposletku i vizija budućnosti.

„Sutra je novi dan“ na dubljem nivou govori o iluzijama naspram stvarnosti, tragici dosegnutoj u trenutku razotkrivanja i buđenja nade, dok se junaci kreću do antijunaka i obratno. Naročito se visoko vrednuje i inspirativnom nalazi specifičnost njegovog otvorenog završetka: ipak, da li je zaista takav? Naslovna sentenca takođe nosi dvostruko značenje – pored ohrabrenja, za Skarlet je to potiskivanje najproblematičnijih pitanja i odlaganje suočavanja, bežanje od trenutno preteških izazova, utešna utopija, koliko i „stari dani“… Pa se s razlogom možemo zapitati je li kraj istinski optimističan ili nas je Margaret Mičel, po ko zna koji put, dosledno, ubedila u tačku gledišta junaka iz čije pozicije tog trenutka progovara.

U beskrajnim, sa svakim novim otvaranjem validnim dvosmislenostima krije se bezvremenost njenog književnog zaveštaja rodnoj zemlji. I razlog da se, kao što Dubravka Srećković Divković sugeriše, ovaj roman jednom zasvagda vrati na pravu policu.

Autor: Isidora Đolović