Možda bi roman Sonje Ćirić „Neću da mislim na Prag“ trebalo pročitati upravo na prelazu jedne u drugu kalendarsku godinu, kao preventivu neraspoloženju i osećaju bezvoljnosti i neispunjenosti. U toku sveopšte praznične euforije koja se skoro poklapa sa krajem školskog polugodišta, voljno ili ne, jedan ispod drugog potpisujemo događaje i sabiramo utiske iz proteklog perioda. Bez obzira jesmo li vršnjaci literarno nadarene trinaestogodišnjakinje koja pokušava da ostvari svoj san ili smo po iskustvu bliži njenim nastavnicima, tajanstvenom gospodinu Kosti ili preduzimljivim vlasnicima kafea Dobar dan u kome se odvijaju najpresudniji događaji u životima svih njih, ovo delo će nam vratiti onu dragocenu vedrinu i dobru volju sa kojom ćemo lakše načiniti naredni korak. Jer četvrti roman koji je Sonja Ćirić namenila mladim i osetljivim čitaocima, upravo jeste priča o tome koliko su za svako, a naročito za senzibilno i ranjivo, nadareno i razigrano biće, koje prolazi kroz period u kome treba da donese niz suštinski važnih odluka, presudni ljubav, briga i nenametljivi, ali dovoljno snažni podsticaji. Zato je pažnja književnice, a samim tim i čitalaca, prevashodno usmerena ka načinima na koje lične, porodične, ljubavne i probleme sa prijateljima, prevazilazi Darja, jedna od učesnica književnog konkursa čiji će pobednici otići na sedmodnevno nagradno putovanje u Prag.
Kombinujući deset kratkih priča svoje glavne junakinje koja uspeva da razvija svoj talenat, ali i da se odupre sveopštem imperativu uspeha, sa pripovedačkim celinama u prvom licu, Sonja Ćirić stvara delo koje ne nudi idiličnu niti zamagljenu sliku stvarnosti. Ali, iako na svakodnevicu glavne junakinje značajno utiču materijalne (ne)prilike kroz koje prolazi njena porodica, iako na nju i te kako deluju depresivnost i pasivnost oca koji je nepravedno izgubio posao, iako se njeni najbliži drugovi neprestano bore sa suviše ambicioznim roditeljima, iako mnogi od njih nisu pošteđeni trauma i teške krivice izazvane razvodom roditelja, vedar ton i optimističke poruke čine da ih doživimo kao bliske i dobronamerne. A to je, u svetu snobova opsednutim lažnim uspehom i vrednostima koje su lako merljive, dovoljno da steknemo poverenje u njih. Ako im poverujemo da je talenat blagoslov koji treba strpljivo i pažljivo negovati i razvijati, da takmičarski duh među vršnjacima ne sme prerasti u rivalitet, a blagotvorna podrška u nezdravu roditeljsku ambiciju, čitanje romana „Neću da mislim na Prag“ sigurno ćemo ubrojati u one prijatne i značajne događaje iz godine na izmaku. I ne samo to: imati u svom čitalačkom iskustvu knjigu koje je zaslužila nagradu za najbolje delo namenjeno deci i mladima na 64. Međunarodnom sajmu knjiga u Beogradu, znači biti sasvim uveren da su lepota i autentičnost putovanja mnogo važniji nego sam dolazak na cilj.
Autor: Olivera Nedeljković