Prikaz romana „Soba“ – Strah od razdvajanja

Neverovatno uzbudljiv roman Eme Donahju, „Soba“, zasnovan je na dva značajna ograničenja: ograničenim gledištem pripovedača, petogodišnjaka po imenu Džek, i Džekovim fizičkim svetom – zatvorenom sobom od devet kvadratnih metara, u kojoj živi sa majkom. Čitalac se na samom početku romana suočava sa jasnim granicama. Mi znamo samo ono što Džek zna, dok napetost raste, kao i naše nerazumevanje zašto se Džek i njegova majka nalaze baš tu. Čini se da Džeku odgovara ova rutina u kojoj se oseća sigurno, u okruženju u kojem gleda majku po ceo dan, vidi je u svakom trenutku. Ona mu je stvorila organizovan i ispunjen režim koji uključuje vežbanje, pevanje i čitanje. Glavni predmeti u sobi se pišu velikim slovima – Prostirka, Krevet, Zid. Divan izbor, zato što Džeku ovi predmeti predstavljaju bića koja imaju ime. U svetu u kome je jedino upućen na majku, Krevet mu je prijatelj koliko i bilo šta drugo. Džek je, na ovaj način, naglašena verzija običnog deteta koje unosi bezbroj čuda i smisla u svaku svoju potragu.

Donahju predivno piše o ovim ograničenjima, a njen roman duguje svoj uspeh upravo Džekovom glasu koji nas obuzima tako snažno da ga čujemo čak i kada ne čitamo knjigu. Autorka prilagođava njegov jezik kako bi dočarala simpatično detetovo učenje, ali ga ne prikazuje ni kao stidljivog a ni kao preterano dragog – Džek je simpatičan jednostavno zato što je takav. Kroz dijalog i pametno osmišljene nagoveštaje prisluškivanja, Donahju nas vešto utapa u Džekov svet. Čitalac uči dok Džek uči, a mi često shvatamo više nego što je on još uvek u stanju da razume. Međutim, kao i kod većine knjiga u kojima su deca pripovedači, jaz između njegovog i našeg razumevanja pitanje je emocionalne zrelosti.

Autorka vrlo domišljato opisuje fizički prostor kroz rituale svojih likova: oni trče po zamišljenoj stazi u sobi; gledaju TV, ali ne previše, jer „televizija nije dobra za nas“; nižu ljuske jajeta pomoću igle i tako prave zmiju. Igračke i knjige tretiraju se kao zlato, dok lizalice predstavljaju otkrovenje.

Iako treba izbegavati spojlere, ne možemo da zaobiđemo ključni detalj s početka romana – Soba je zapravo zatvor, neki negativac drži ključ, a Ma (kako Džek zove majku) se tu nalazi protiv svoje volje. U tom trenutku nastupa žestoka klaustrofobija – ono što nam se činilo kao neobičan samostan majke i deteta sada se može uporediti sa Zlatokosinim zamkom ili aneksom dnevnika Ane Frank. Zanimljivo je da se Džek ne oseća zarobljeno; to što njih dvoje žive u Sobi protiv majčine volje nije nešto što mu je isprva jasno, a ovaj kontrast stvara glavne razdore i složenosti u knjizi: Soba je ujedno i zatvor i utočište.

Nakon što saznamo da Ma ne želi više da bude na tom mestu, pažljiva, mukotrpno izgrađena svakodnevica ovih junaka poprima novo značenje. To što Ma ume da zaokupi pažnju i zainteresuje živahnog, vedrog dečaka, dok trpi beznadežnost njihove situacije pretvara je u pravog heroja. Sve vreme smo opčinjeni njenim načinom suočavanja sa realnošću – kao što smo bili opčinjeni hrabrošću Ane Frank – i zadivljeni njenom sposobnošću prilagođavanja.

Džek, sa druge strane, ne mora da se prilagođava; ovo je njegova svakodnevica. Soba funkcioniše kao velika materica, i prostor istinski podseća na majčino telo, ograničeno područje potpune bliskosti i brige. Jedno vreme je Soba dečji raj, ali ako bi tu morao da odraste, to bi se pretvorilo u noćnu moru. Sa pet godina Džek pomalo kasni u razvoju, jer se ne odvaja od majke. „Možda sam ljudsko biće“, razmišlja on, „ali ja sam takođe mama-i-ja.“

Od ovog trenutka u čitaocu počinje da raste osećaj nelagode. Već zna da Ma doji svog sina. Radnja počinje na njegov rođendan, kada Ma nevoljno pokušava da ga odvikne od dojenja, iako se njemu sviđa ova bliska veza sa majčinim telom onoliko koliko su mu bliski zidovi i predmeti i rutine Sobe. Nelagoda koju čitalac oseća istovremeno ga nagoni da nastavi sa čitanjem. Soba je utočište za Džeka, ali gde je granica između majke i sina?

Razvoj radnje je uzbudljiv i na momente će početi da vam se znoje dlanovi. Ali ono osećanje nelagode će biti kratkotrajnog daha jer će se pojaviti i novi junaci. Kada Ma nekoliko puta ispituju o toj situaciji, ona se ljutito breca na ispitivače. Ona je simpatična figura, a u njene izbore, u njenoj situaciji, možemo da poverujemo, čak i da ih razumemo. Međutim, time što prebacuje krivicu na ispitivače, Donahju istovremeno udaljuje i čitaoca koji možda takođe dovodi u pitanje njen izbor. Kada Ma odluči da reši neka od ovih pitanja, njeni izbori su iznenađujući, čak i zagonetni.

Sve u svemu, ovo je roman koji vam se ureže u pamćenje, koji se može pročitati sa bezbroj tački gledišta – psiholoških, socioloških, političkih. Predstavlja krajnje jedinstven način razgovara o ljubavi, istovremeno nam davajući svežu i širu sliku o svetu u kojem živimo.

Izvor: nytimes.com
Prevod: Ivana Jeremić