Prikaz romana „Skerletno slovo“ Natanijela Hotorna

Poput većine knjiga za koje sam pisala prikaz do sada, „Skerletno slovo“ takođe je klasik. Sigurna sam da su mnogi od vas čitali ovaj roman u tinejdžerskim godinama, a još više ubeđena da ste pogledali film „Devojka na lošem glasu“ (Easy A), kome je ovaj roman poslužio kao inspiracija.

Iako je „Skerletno slovo“ napisao muškarac, glavna junakinja romana je Ester Prin – jak ženski lik. Moram priznati da joj je Hotorn podario prilično feministički mentalni sklop i čvrst stav od samog početka priče.

Ukoliko je nikada do sada niste čitali, prvo bih vas uputila u neke opšte informacije o knjizi. Radnja romana „Skerletno slovo“ se odvija u puritanskoj koloniji Masačusets Bej u Novoj Engleskoj četrdesetih godina sedamnaestog veka. Puritanci su poznati po čvrstim verskim ubeđenjima, prenaglašenoj čednosti i oštrim kritikama. Kolonija koju opisuje Hotorn odličan je primer visokih standarda prema kojima se od Puritanaca očekivalo da žive i kako takav pritisak može negativno da utiče na zajednicu.

Ester Prin je glavni lik i heroina ove priče. Udata je žena koja je u koloniju stigla pre svog muža. Kada čitaoci prvi put upoznaju Ester, ona je već godinama u Novoj Engleskoj, a muž još uvek nije stigao. Rodila je vanbračnu bebu i zbog toga pada pod osudu svojih sugrađana.

Knjiga počinje scenom u kojoj Ester sa novorođenčetom u naručju puštaju iz zatvora, vode je prema gradskim vešalima, gde će je postaviti na stub srama. Uz to, prednji deo njene haljine krasi vešto izvezeno slovo „A“, što ćemo pretpostaviti da je oznaka za preljubnicu, iako Hotorn to nigde otvoreno ne navodi.

Ester za kaznu mora 3 sata da stoji, osramoćena, pred celim gradom, a skerletno slovo mora da nosi do kraja života. Čitalac uskoro uviđa da Ester nije odala ime oca njene bebe. Čak ni nakon mnogo ubeđivanja od sugrađana, gradskih i verskih vođa, ona ne popušta. Čitalac neće saznati identitet Esterinog ljubavnika do kraja romana, iako sam prilično lako shvatila ko je u pitanju.

Dok Ester stoji na vešalima, posmatra publiku. Primećuje jednog čoveka i odjednom shvata da je to njen muž, za koga je tada već mislila da je mrtav. Čovek se gradskim vođama predstavlja kao Rodžer Čilingvort (zar mu samo ime prosto ne odiše zlobom?) i doktor koji je neko vreme živeo sa Indijancima.

Čilingvorta odvode u Esterinu ćeliju i između njih dvoje se odvija napet susret. Ester nije nimalo srećna što ga ponovo vidi. To osećanje postaje obostrano kada Čilingvort počne da vrši pritisak na Ester da mu oda ime oca njene bebe. Oni se rastaju u dogovoru da će čuvati u tajnosti činjenicu da je Čilingvort Esterin muž.

Neću zalaziti u detalje kako ne bih otkrila iznenađenje koje čitaoce očekuje na kraju, ali priznajem da mi je ovo veoma sočno štivo bilo vrlo uzbudljivo. Sada bih se malo dublje posvetila liku Ester, kojoj sam se svakim okretajem stranice sve više divila.

Ester odbija da ocrni svog ljubavnika i oca svog deteta, da ga povuče zajedno sa sobom, čime se suprotstavlja upravnicima grada i crkve, što je u to vreme bilo nečuveno. U puritanskim kolonijama se od žena nije samo očekivalo da budu majke i domaćice, već i da budu diskretne, čedne i neukaljane časti. Seks je bio dozvoljen samo u braku i samo zarad reprodukcije. Vanbračno dete je za majku bilo poput smrtne kazne, što se u nekim slučajevima zaista i dešavalo.

Esterina pobuna protiv strogog, puritanskog načina života otvorena je objava njenog stava i feminizma. Umesto da se zatvori u sebe jer su je sugrađani potpuno odbacili, Ester započinje novi život sa svojom bebom, devojčicom Perl.

Esterina odluka da zaštiti svog ljubavnika i podnese sve posledice vanbračne afere pokazuje i koliko je tadašnje doba bilo nepravedno prema ženama. Ester je živela izolovana, daleko od društva, dok je njen ljubavnik nastavio sa svojim životom po starom. Bio Hotorn toga svestan ili ne, u svom delu je istakao potlačenu ulogu žena u 17. veku.

Jedan pasus u romanu mi se zaista istakao. Ester se osvrće na svoju situaciju i opšti položaj svih žena tog vremena:

„A često se to tamno pitanje javljalo i u njenom duhu u pogledu na ceo ženski rod. Da li je bilo vredno živeti i najsrećnijoj među njima? Što se tiče njenog života, ona je davno odgovorila negativno i smatrala to pitanje sasvim rešenim. Naklonost ka razmišljanju, iako može umiriti i ženu kao i čoveka, ipak rastužuje. Ona uviđa, možebiti, da nema nimalo nade za rešenje postavljenog zadatka. Kao prvi korak, ceo društveni sistem treba da bude oboren i ponovo sazidan. Pa onda, i sama priroda muškaraca ili duga nasledna navika, koja je postala jednaka prirodi, treba da se sasvim izmeni pre nego što se dopusti da žena zauzme nezavisan i ugledan položaj.“

Iz ovoga jasno vidimo da je Ester nezadovoljna. Ona shvata da čak ni najsrećnija žena nema baš za šta da živi. Uz to uviđa i da je neophodan potpuni prevrat postojećeg društva kako bi žene bile zaista srećne ili smatrane jednakima.

Zar se kao feministkinje nismo sve nekada tako osećale? Zar se nismo osećale uznemireno i nezadovoljno zbog naizgled nemogućeg zadatka svrgavanja patrijarhata? Mislim da neću puno pogrešiti ako kažem da je odgovor jasno i glasno „da“.

Trebalo bi svi da učimo od Ester Prin i da nastavimo da se borimo. Na isti način na koji Ester nije odustala od svog načina života i potrage za srećom – da ne odustanemo od stvaranja boljeg sveta kako za žene tako i za muškarce.

Autor: Moli Sibrije
Izvor: themistressofbooks
Prevod: Đorđe Radusin