Prikaz romana „Savršeno sećanje na smrt“ Radoslava Petkovića

Odsjaji pređašnjeg vremena, ta prividna savršenost u koju pokušavamo da se vratimo, neretko su pratioci naših života. Neupokojena je to istorija, nalik Pekićevom vampiru. Sama istorija je tu najmanje bitna. Još manje je bitan istorijski period koji postaje fiksacija u sadašnjosti. Jedino šta se računa je subjektivni osećaj. On je donekle razumljiv ako je u pitanju skorašnja istorija. Sećanja, recimo, jugonostalgičara vezuju se za lično doživljeno i proživljeno. Opšta slika je za njih apsolutno nebitna. U prevodu, mnogo je bitniji odlazak u kupovinu u Trst od muka zarobljenika na Golom Otoku. Ali kako razumeti fiksaciju, koliko god ovo možda bio neadekvatan izraz, spram davno prohujalih vremena?

Da bi se uopšte moglo progovoriti o njoj potrebno je razumeti vremenski kontekst. Obično je to trenutak poraza u kojem se kroz sećanje na svetlu prošlost pokušava prevazići sadašnje stanje. Takve su, ajde da uzmemo najočitiji primer, naše devedesete. Snovi o Dušanovom carstvu i pređašnjim velikim ratnim pobedama i uspesima su poslužili kao svojevrsna anestezija tmurnoj sadašnjici. Identičan slučaj je i sa našom temom. Vizantijom. Buđenje interesovanja za ovu davno nestalu imperiju otpočinje takođe tokom devedesetih (ovo se naravno ne odnosi na ozbiljnu istorijsku nauku). I to opet na nesreću kao kontrapunkt današnjici. Vizantija postaje uzor za obnovu društva ustrojenog na pravoslavlju. Naravno, tu od prave istorije nema ni reči. Sve se svodi na svetačka žitija i bogougodne panegirike koji jelte treba da pokažu sjaj pravoslavlja i njegove ispravnosti. Istorija jednog velikog carstva postaje istorija mračnjaštva, svedena na obračune oko dogmatskih pitanja. Ova pervertirana realnost je daleko od istine, najpre zato što je istorija Vizantije nešto mnogo više od snova istorijskih i pravoslavnih romantičara. I kao takva je sjajna književna tema. O Vizantiji maestralno piše Borislav Pekić u romanu „Zlatno runo“, zbirci priča „Novi Jerusalim“ i planiranom romanu „Srebrna ruka“, nažalost nedovršenom zbog prerane autorove smrti. O Vizantiji progovara i Milorad Pavić, i to ponajviše u „Konjima svetog Marka“. Još jednom velikom srpskom prozaisti Vizantija postaje književna tema.

Vremenski smešten u prvu polovinu petnaestog veka, roman „Savršeno sećanje na smrt“ Radoslava Petkovića govori o poslednjim godinama vizantijskog carstva. Glavni junak romana je kaluđer Filarion, nasilno zamonašeni potomak ugledne carigradske porodice. Mladalačka igra sa okultnim donosi mu progon u jedan peloponeski manastir. Kako ga duhovnost ne zanima previše, mladi Filarion se posvećuje nauci. Najveći podstrek Filarionu na tom putu će predstavljati poznanstvo sa filozofom Plitonom. Filozofska pitanja i lična preispitivanja natkriljuju Filarionove avanture i presudni događaji za svet u kojem živi. Carigrad pada i Peloponez postaje poslednja vizantijska pokrajina.

„Savršeno sećanje na smrt“ je maestralan roman iz kojeg god ugla ga posmatrali. Ipak, ono što najviše fascinira je autorova erudicija. Radoslav Petković je sasvim sigurno posvetio godine i godine pomnog proučavanja vizantijske istorije i to je vidljivo na svakoj stranici ovog romana. Još bitnije, istorija je postala sjajni romaneskni materijal. Radoslav Petković je, baš kao i u svojem najpoznatijem delu „Sudbina i komentari“, izabrao postmodernu književnu tehniku kao najbolji način da predstavi jedan kompleksan istorijski period. U ovom romanu se mešaju vremena, priča se ciklično pomera od kraja do početka i vijuga od vizantijske filozofije pa sve do Jejtsovog pesništva. Priča je to o mudrosti i njenoj sukobljenosti sa duhom vremena. I o onome šta nam povest donosi i odnosi. Istorija je to: (…) koja putuje i na svom putu menja samo imena, čuvajući pri tome savršeno sećanje na smrt.“

Radoslav Petković, jedan od najznačajnijih srpskih književnika današnjice, je rođen u Beogradu gde završava studije književnosti. Debituje sa romanom „Put u Dvigrad“ 1979. godine. Slede romani „Zapisi iz godine jagoda“, „Sudbina i komentari“ i „Senke na zidu“. Napisao je još dve zbirke priča i nekoliko knjiga eseja (na ovoj stranici predstavljena je njegova studija „Srednjovekovni putovođa“). Za svoje stvaralaštvo je zadobio najveća srpska književna priznanja, a njegov roman „Sudbina i komentari“ se smatra za najnagrađivaniji srpski roman svih vremena. Pored književnog rada, plodan je prevodilac sa engleskog jezika.

„(…) Nama je preostalo samo da zamišljamo, sanjamo; uistinu sanjamo, da stvaramo slike, lelujave i nepouzdane, kao što su one u snovima, a da sami pri tome ne znamo niti ima načina da saznamo koliko zaista odgovaraju onome što je jednom bilo i što pokušavamo, makar ovako, prizvati“, piše Radoslav Petković u ovom romanu. Da to nije u potpunosti tačno svedoči „Savršeno sećanje na smrt“. U njemu ništa nije prepušteno slučaju. Silni istorizam, i to u pozitivnom smislu, osvetljava do tančina vizantijski život. Pred nama je slika imperije na izdisaju opisana kroz maestralni stil i književnu tehniku. U njoj vidimo ljude od krvi i mesa, njihove radosti i grehove, uspone i padove, suštinski uzburkani život i svet kojem se bliži kraj. Najbitnije, mi kroz ovaj roman upoznajemo onu drugu stranu Vizantije, tako daleku od slike mračne satrapije kakvom se ona neretko predstavlja. Vizantija je umetnički raskošna, filozofski mudra i duboko ljudska. Za tu sliku, daleku od svakog stereotipa i snova raznoraznih fanatika i istorijskih romantika, možemo da se zahvalimo Radoslavu Petkoviću koju je stvorio uzbudljivo književno delo koje pleni svojom erudicijom, istinoljubivošću i najbitnije dubokom literarnom vrednošću.
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com