Prikaz romana „Provincijalac“ Mome Kapora – Svako je nekad bio Niko

Koliko smo se puta zamislili šta bi bilo kad bismo sreli sebe iz nekog ranijeg uzrasta, šta bismo sve rekli našem mlađem dvojniku, šta bismo mu savetovali da ne učini u godinama koje nailaze, na koje bismo ga opasnosti i greške unapred upozorili?

Znajući koliko je vremeplov postao maltene svakodnevna uzrečica, u smislu da je svako sklon da kaže kako bi sve promenio samo kad bi vreme moglo da se vrati, Momo Kapor zasnovao je svoj roman „Provincijalac“ na svojevrsnoj fantastici, učinivši mogućim da jedan tridesetsedmogodišnjak sretne samoga sebe kao desetogodišnjaka – tako je televizijski reporter Niko N. Herceg, glavni junak romana, dobio priliku da, ako želi, samo jednom sugestijom spreči sve greške koje je u međuvremenu načinio, ali je istovremeno dobio priliku da na miru, u mislima, prođe kroz celo svoje detinjstvo i priseti se svojih mladalačkih postupaka koji su ga u mnogome formirali kao ličnost.

Susret sa samim sobom, i to mlađim samim sobom, pokazuje se kao dobra prilika za nova preispitivanja starih odluka, razmišljanja o propuštenim šansama, čežnjom za neostvarenim ljubavima, ali i za sve ono što čovek u običnim okolnostima izbegava da sagleda, jer se i sâm plaši do kakvih bi otkrića mogao da dođe.

Tako je čudesno putovanje kroz vreme bilo samo povod za mnogo dublja razmišljanja, koja od „Provincijalca“ donekle čine roman toka svesti, jer se nizanjem brojnih sećanja zapravo otvara prava riznica, u čiji sadržaj njen vlasnik nije do tada imao kad ni da zagleda.

Kad se govori o romanima Mome Kapora, obično se polazi od toga da su to dela pisana za najširu publiku, te da su samim tim isuvuše „laka“ da bi uopšte bila svrstana u ozbiljnu književnost, ali se već ovlašnim iščitavanjem može videti koliko je Kapor umeo da preko naizgled „lakog“ štiva progovori o krajnje ozbiljnim, često i kontroverznim temama, koje su upravo na taj način postale dostupne, pa i prijemčive najširem krugu čitalaca.

Iako je Niko N. Herceg izmišljen lik, njegov je život dobrim delom načinjen po uzoru na događaje što ih je sâm Kapor proživeo tokom svog detinjstva u Sarajevu, a svakako i na osnovu događaja kojima je Kapor bio neposredni svedok, tako da je glavni junak „Provincijalca“ zapravo prototip tog vremena, koje nam se u romanu razotkriva bez zazora, često zadirući i u domen erotike i naturalizma.

Uzevši za naslov jedan izraz koji najčešće ima pežorativno značenje, Kapor kroz „Provincijalca“ ruši predrasude i o podneblju i o vremenu koje opisuje, predstavljajući nam jedno Sarajevo koje je spletom istorijskih i ideoloških okolnosti iščezlo u godinama nakon Drugog svetskog rata, ali i pokazujući da je sredinom dvadesetog stoleća život gimnazijalaca, u svojim najosnovnijim crtama, bio prožet istim onim željama, snovima, fantazijama, nedoumicama i problemima koji će pratiti i sve docnije generacije, maltene do današnjeg dana, a verovatno i u budućnosti.

Taj kontekst romana nije beznačajan kad se zna koliko se za dotični period redovno vezuju siromaštvo, konzervativizam, ideološka zatucanost, pa i provincijska uskogrudost, no Kapor iz rečenice u rečenicu razbija sve pogrešne predstave o vremenu svog detinjstva i adolescencije.

Iako u „Provincijalcu“ ne piše autobiografiju, Kapor ne beži od sentimentalnosti i nostalgije dok opisuje porodicu svog junaka, njegov komšiluk, gimnazijske drugove, a naročito profesore, za koje se može reći da su najuspeliji likovi u romanu, jer su prikazani tako slikovito da bi ih svaki čitalac mogao i zamisliti i pomalo se sažaliti nad njihovim ponašenjem i sudbinama – kao što se svako kad-tad sažali na svoje profesore koje je ismevao dok je bio njihov đak.

Zahvaljujući ovakvim, ali i brojnim drugim momentima, „Provincijalac“ se nameće kao priča svakoga od nas, jer ako ništa drugo, svako je ponekad za sebe pomsilio da je niko (štaviše, i ništa), pa bi na taj način svako mogao da se bez problema poistoveti i sa provincijalcem Nikom iz Kaporovog romana.

Mada je taj segment njegove ličnosti latentno obrađen i dotaknut tek kroz nekoliko replika, ipak se Niko N. Herceg jasno može okarakterisati kao čovek bez korena, što je bio čest tip likova u srpskoj književnosti još od početka XX stoleća, a svakako je čest tip ličnosti i u stvarnom životu.

Niko N. Herceg je u velegradu provincijalac, a provincija kao da više nije njegov zavičaj, jer prećutno su se odrekli jedno drugog, mada se provincija sada odjednom diči što Niko potiče iz nje, a Niko shvata da nigde drugde nije bio niti će biti tako ostvarena ličnost kao tamo odakle je potekao.

Ipak, pojam provincije obrađen je kroz jedno metafizičko i relativno značenje, jer kao što su manji gradovi provincija u odnosu na prestonicu jedne države, tako je i ta prestonica zapravo provincija u odnosu na prestonicu neke druge države, pa se stoga i pojam provincijalca na kraju posmatra isključivo kroz duhovnu prizmu i kroz jedan neprestani krug.

A ko može nepristrasno i egzaktno da definiše pojam provincije i provincijalca?

Niko.

Autor: Dušan Milijić