Roman „
Prijatelj Jermenin“ je nostalgična priča o tinejdžerskom prijateljstvu koje se odvija šezdesetih godina 20. veka u Sibiru. Takođe govori o otkrivanju jermenske zajednice. Moglo bi se reći da autorov stil odiše klasicizmom, ali je pre svega – izvanredan.
Vardan će se zadesiti na obali Jeniseja, u školi koju pohađa narator priče, i sigurno neće očekivati da će „neobičnost“ njegovog lica „suviše lepog za jednog dečaka“ pod uticajem „
jermenske bolesti“ prouzrokavati izliv mržnje lokalnih dečaka koji će ga pre svega posmatrati kao nekog ko „nije normalan“. Treba naglasiti da se krajem šezdesetih godina u Sibiru društvo vodilo idealima „mesijanskog projekta novog čoveka“ – „lepe mišićave figure, blistave, koja ni u šta ne sumnja“. Ipak, taj trinaestogodišnji dečak, naš narator, braniće Vardana od siledžija, pomoću svoje ojačane kopče na opasaču. Time će mu se ukazati prilika da otkrije kvart pod nazivom „Đavolov kraj“, gde će postati deo zajednice koja je pronašla utočište u podnožju zidina zatvora, zajednice Jermena koji su se tu nastanili kako bi bili blizu članova porodice koji čekaju presudu, u iščekivanju da budu poslati u logor.
U nostalgičnu priču o prijateljstvu i otkrivanju male jermenske zajednice uvodi nas narator nekoliko decenija kasnije. Junaci su namučeni, a opet vrlo specifični. Od profesora geometrije, preko Sarvena na njegovoj klupi ispod sunčanog sata, do Vardanove majke Šamiram koja čuva misteriozne fotografije, pa čak i sestre u koju je narator potajno zaljubljen, svi junaci nas vode na put kroz stradanje i patnju koji su doveli do propasti „kraljevstva Jermenije“, tokom kog se među njima razvijaju nežnost i uzajamna pomoć.
Makin nadmašuje sebe svojom kristalno jasnom i pažljivo izrezbarenom prozom, koja u nama izaziva osećanja, oslikavajući najhladnije prizore dok nam istovremeno greje srca.
Ali iznad svega, glavni pokretač romana krije se u odnosu naratora i Vardana. Makin, kao i u mnogim svojim prethodnim romanima, ponovo istražuje pojam dvostrukosti, ovoga puta kroz transcendentni i pokretački alter ego, koji ima ulogu katalizatora: „Otada sam se osećao ne bolje obaveštenim, nego čudno pažljivijim prema toj tajanstvenoj mogućnosti da se odmaknem od onoga što su svi smatrali za jedini i jedinstveno dozvoljen put. Da, mogućnost da se premestim – i da ’izađem iz kruga nacrtanog na asfaltu’. Po cenu da me smatraju ’nenormalnim’.“
Autor: Erik Medu
Izvor: benzinemag.net
Prevod: Aleksandra Branković