Godine 1973. svojim prvim romanom italijanski prozaista i scenarista
Đanfranko Kaligarič (1947) požnjeo je nagradu „Inedito“ i prodao celokupan tiraž od sedamnaest hiljada primeraka. Iako je za svoje buduće romane dobijao priznanja poput „Vijaređa“ i „Fjuđija“, „
Poslednje leto u gradu“ u narednih četrdeset pet godina uopšte nije doštampavano. Ako su razlozi za to pomalo nerazumljivi, nije tako i sa razlozima zbog kojih je poslednjih godina roman ponovo postao izdavački uspeh, i to ne samo u Italiji nego i u brojnim drugim državama. On je to i stoga što ispituje netipičan vid otuđenja, u kakve spada i alijenacija u međuvremenu generisana opštom digitalizacijom.
I glavni junak, novinar Leo Gazara, i Rim, kao grad u koji on isprva dolazi iz Milana zbog poslovne ponude, a zatim kao mesto koje želi da dokuči, svojevrsni su posrednici ondašnjeg otuđenja. Protagonista je kompleksan lik, verovatno bi bio sasvim odvojen od društva da mu ono ne nudi sredstva za kakvo-takvo preživljavanje. Na takvu njegovu prirodu možda je uticao distantan odnos prema ocu, uzrokovan traumatičnim učešćem potonjeg u Drugom svetskom ratu. S obzirom na to da je Leo ipak gubitnik koji je upućen na društvo, on u otkrivanju pojedinih lepota sveta lakše nalazi izvestan smisao, baš kao što će siromašni uživalac interneta uvek moći da preko „mreže“ dođe do određenog sadržaja koji mu, ako ne smisao u dubljem smislu te reči, nudi bar prijatno osmišljavanje slobodnog vremena.
Opštu podvojenost Gazarinog otuđenja oslikava i Rim u doba „feragosta“: naizgled prazan, ali sa bogatim noćnim životom – u kom znatno učestvuju slobodoumni intelektualci – i morem koje uvek donosi utehu, on ima više lica baš kao što je to slučaj sa glavnim junakom, čovekom koji vapi za slobodom do koje bi možda i došao da nije sputan siromaštvom i omeđenošću sopstvenom prirodom koja je predodređena i zavisnošću od alkohola. Više je nego logično da dvojnost krasi i njegov odnos prema gradu u koji je došao, koji uspeva da zavoli, ali nikada do kraja, koji ga istovremeno privlači svojom raznolikošću i odbija ga nemogućnošću da uživa u svim tim licima prestonice.
Prilikom jednog izlaska Leo sreće harizmatičnu i misterioznu studentkinju arheologije Arijanu. Koliko je to slučaj i sa Rimom, i protagonistkinja u glavnom junaku izaziva pomešana osećanja: i ona mu traži posvećenost i voljenost, i sa svojom kompleksnošću – privlačna je, krhka, zabavna, nepredvidljiva, migoljiva… – sadrži nešto što njemu izmiče, a što ga jednako privlači i odbija. Ovakvom svojom prirodom Arijana postaje svojevrsno ogledalo grada, a po tome što se u praksi ispostavlja da, kao ni Leo, ona zapravo ne zna šta hoće, Arijana je ogledalo i glavnog junaka. Takođe, Gazaro hrli Rimu koliko i studentkinji, i povlači se pred gradom kao što to čini pred devojkom. Čini se da upravo ovakvom ulančavanju odnosa između ključnih likova i Rima, koji takođe biva jedan od faktičkih protagonista, retkom daru za uverljive opise ambijenta i osećanja i egzistencijalnističkoj prirodi teksta, dugujemo zahvalnost za više nego zasluženo i logično obnovljeno interesovanje za roman „Poslednje leto u gradu“ Đanfranka Kaligariča u doba svojevrsnog novog egzistencijalizma.
Autor: Domagoj Petrović