Gotovo je nemoguće izbeći zalaženje u intertekstualne odnose kad se govori o noveli „
Poljak“ južnoafričkog nobelovca
Dž. M. Kucija (1940). Kulturološke reference koje se podvlače u narativu deluju zaista obavezujuće: glavna junakinja se zove Beatris, što je s obzirom na središnju priču o ljubavi gotovo neizbežan mig ka Danteu Aligijeriju i njegovoj Beatriče. Glavni junak Vitold Valčikijevič čuveni je pijanista, interpretator Šopena, koji na koncertu u Barseloni sreće i zbližava se sa protagonistkinjom. Dok radnja teče, upućeni čitalac će se neizbežno prisetiti raznih ljubavi slavnog devetnaestovekovnog poljskog kompozitora. Između ostalog, možda Vitold sa Šopenom, osim nacije i repertoara, deli i potrebu da se o njemu stara žena-mecena, kao što je Kucijeva Beatris?
Neke stvari su ostale iste bez obzira na protok vekova, ali mnoge su znatno drugačije. Za razliku od ljubavi romantičarskog kompozitora Šopena, i za razliku od njega samog, Beatris naizgled ne može da se zaljubi; pristupa vezi sa Valčikijevičem iz ovovekovno racionalnih razloga, zacelo znatno drugačijih od onih iz istog konteksta u Danteovom poznom srednjem veku. Poljak je morao sačuvati romantičnost ne samo zato što je dvadesetak godina stariji od svoje mecene nego i stoga što mu je Šopen idol. Već ovim, kao i razlikama u godinama parova, počinje da se podvlači Kucijev otklon spram interteksta. Na primer, za razliku od toga što je Vitold za dve decenije stariji od Beatris, Dante je bio vršnjak Beatriče a Šopen mlađi od jedne od svojih ljubavi, francuske spisateljice Žorž Sand.
Koliko je dvadeset prvi vek nerazumljiviji od romantizma i srednjeg veka, govore slojeviti profili Kucijevih glavnih junaka. Vitold je materijalno inferioran u odnosu na Beatris, ali se on zaljubljuje u nju, a ne obratno, kako bi se moglo očekivati s obzirom na to da ona njega plaća. Iako je jasno šta njega sve pokreće spram barselonske mecene, Beatris se čak ne divi ni načinu na koji on interpretira Šopena, pa se ipak upušta u vezu. Katalonka je u isti mah pragmatičan i teško objašnjiv lik.
U svim Kucijevim prozama jezik je pažljivo biran, „škrt“ ali maštovit: igra ogromnu ulogu, kao i u književnosti svih majstora. Međutim, u „Poljaku“ on dobija i dramaturšku rolu. Nije ni moguće da se do kraja sazna šta tačno osećaju Beatris i Vitold jedno prema drugom s obzirom na to da se sporazumevaju na engleskom jeziku, koji im nije maternji. Nešto slično onom što je u (pred)renesansi bio italijanski, a u romantizmu francuski (Šopen je pola života proveo u Parizu, gde je i umro), to je u drugoj polovini dvadesetog veka i danas engleski:
lingua franca. Snaga jezika se možda i ponajbolje vidi u tome što Beatris počinje da oseća nešto prema Vitoldu tek kad joj on izrecituje svoje pesme na svom maternjem, poljskom. Do tada se emotivni nesporazumi između njih pojačavaju komunikacijom na tuđem jeziku.
Novela je sačinjena od šest poglavlja i u svakom od njih tekstualne mikroceline su podeljene na brojeve, kao da autor traži izvestan poredak u ljubavnom haosu koji je odlično oslikan kroz odnos dvaju glavnih junaka. Na skučenom prostoru novele sugerisati rekapitulaciju emocija heteroseksualnih parova kroz vekove, i plastično implicirati da njihov koren ostaje nedokučiv i posle iskustava koja su donela sva protekla stoleća, mogu samo retki majstori. Jedan od njih je svakako Džon Maksvel Kuci.
Autor: Domagoj Petrović