U muzici kada želite da
zvučite impresivno, najbolje je svirati nešto brzo, jer
prestissimo ubrzava puls publike. Međutim, ukoliko želite da
svirate impresivno, odsviraćete nešto sporo. Jer bez ometajućeg faktora brzine, zaštite koju pruža nalet nota, vaša muzikalnost – vaša umetnička kompetencija – ogoljena je pred svima. Upravo tako, u svom delu „
Poljak“,
Dž. M. Kuci svira (piše) – što je sporije moguće.
Priča je jednostavna: govori o ljubavnom odnosu između Beatris, Katalonke u kasnim četrdesetim, i Vitolda Valčikijeviča, poljskog koncertnog pijaniste poznatog po svojoj neobičnoj interpretaciji Šopenovih dela. Beatris, koja je udata za uvek zauzetog bankara koji je vara, dane provodi baveći se „dobrotvornim radom“ na kulturnoj sceni Barselone. Iako je monotona, možda i pomalo hladna, razvedeni sedamdesetogodišnjak Vitold nakon jednog sastanka biva njom oduševljen. I tako on počinje dugo, i poprilično sporo, da joj se udvara.
Čitaocima su oba junaka predstavljena ovlaš. O njima ne saznajemo bogzna šta, osim onoga kako reaguju na situaciju u kojoj se trenutno nalaze, što je prikazano u kratkim, numerisanim paragrafima, od kojih neki nisu duži od jedne rečenice. Scene su svedene, ponekad samo puki nagoveštaj. („Prijatan je jesenji dan. Lišće polako žuti, i tako dalje.“) Ako priča deluje ogoljeno, to je zato što su joj kosti izložene: poprilično je jasno da je posredi reinterpretacija priče o Danteu i Beatriče; Beatris čak od svog obožavaoca dobija knjigu pesama „Vita Nuova“.
Danteova oda Beatriči smatra se jednom od najboljih ljubavnih priča u istoriji, pričom epskih razmera, koja svedoči moći emocija i umetnosti. Ali to je bila Danteova verzija. Međutim, Kuci je ovu priču predstavio iz perspektive muze, tako da cela romansa ima drugačiji ton: ona je neželjena, neuzvraćena, na ivici požude.
Neuzvraćena ljubav, a naročito ona između vremešnih muškaraca i krutih, oštroumnih žena, česta su Kucijeva tema – baš kao i ograničenje jezika. Kada naša Španjolka i naš Poljak komuniciraju samo na engleskom jeziku, ne mogu a da se ne osećaju izgubljeni u prevodu. Beatris stoga razmišlja: „Ponekad je teško znati šta taj čovek hoće da kaže, na svom nepotpunom engleskom. Da li govori nešto dubokoumno ili samo ubada pogrešne reči, kao majmun kad sedne za pisaću mašinu?“
Prevodioci samo dodatno otežavaju stvar, dodajući sloj kompleksnosti rečima. „Dakle: ja vam prevodim pesme, a na vama je da procenite šta one znače“, kaže poljsko-španska prevoditeljka Beatrisi, koja želi da preskoči suptilnost i bude direktna. Jer nijanse su te koje nas dovode do ludila kada čeznemo za jasnoćom. Jezik, nacionalnost, godine: nije li umetnost most pomoću kog može da se pređe komunikacijski jaz izazvan ovim razlikama?
U svojoj pedesetogodišnjoj spisateljskoj karijeri Kuci se bavio etičkim potencijalom fikcije i ulogom umetnika u javnoj sferi. U delu
The Good Story (Dobra priča) Kuci opisuje umetnika kao onoga koji treba da „ima moć da pronađe reči za ono što je pogrešno, ili ono što je pošlo po zlu, ili ono što je pogrešno učinjeno“. Ipak, svi Vitoldovi pokušaji da bilo šta prenese putem umetnosti propadaju. Beatris smatra da je njegova interpretacija Šopena isuviše suvoparna, njegova poezija isuviše ograničena – da mu nedostaje žara. Umetnost koja postoji između njih dvoje, baš kao i svi njihovi razgovori, ostaje nepojmljiva, kao „novčići koje razmenjuju u mraku, u neznanju koliko koji vredi“.
Roman „Poljak“ bavi se tim neuspehom i ulogom (i uticajem) umetnika u ličnim životima drugih. Jer ključ leži u bliskosti i povezanosti. Za neke je Vitold „Maestro“, majstor muzike. Za one izvan domena umetnosti kojom se bavi, on je niko i ništa. Njegova tragedija leži u tome što za one koji su mu najbliži, za one za kojima čezne – njegovom bivšom ženom, ćerkom, komšinicom, Beatris – on je gnjavator, prepotenko, previše je apstraktan.
Junaci Kucijevih knjiga uglavnom su ono što bismo nazvali intelektualcima. Uz nekoliko značajnih izuzetaka, oni nikada ne urade nešto bitno, ali zato mnogo razmišljaju. Kuci neprekidno sugeriše da njihova nevolja leži u tome što ne uspevaju da saopšte ono što im leži na srcu, ono što je u njihovoj duši. Njihova inteligencija, u ovom slučaju, pre će im doći glave. Oni razmišljaju, analiziraju, premišljaju, čak i po cenu do „višak refleksije može paralizovati volju“.
Time je preokupiran i sam Kuci. U romanu „Poljak“, Vitoldova unutrašnja borba ukazuje na to da se autor još uvek bavi onim što nam ostaje urezano u mozak, neuspehom da se piše „iz srca“, temama kojima se bavio i u nekim svojim prethodnim delima, ali i time da dolazak na loš glas taj problem čini još gorim: „Aerodromi, hoteli, svi različiti, a opet svi isti; domaćini koje treba istrpeti, svi različiti a opet svi isti: ushićene sredovečne žene u pratnjiu muževa koji se dosađuju. Dovoljno da čoveku zatre svaku iskru u duši.“
Kuci međutim svoje intelektualce i umetnike stavlja u situacije u kojima samo razmišljanje nije dovoljno. Oni
moraju da deluju. Često pogrešno procenjuju situaciju i ljude oko sebe. Oni ne uspevaju u uspostavljanju najosnovnijih odnosa, ostaju izopšteni, poraženi, sami. Intelektualizam – a samim tim i umetnost – može se poštovati, smatrati dobrim ili velikim, posmatrajući sa distance. Tamo gde treba ostvariti intimnosti, intelektualci ne uspevaju, jer se za to od čoveka traži mnogo više od apstrakcije i idealizma.
Čini se da Kuci smatra kako umetnost nije nešto što samom umetniku pruža užitak. Holandski novinar Vim Kajzer je 2000. godine intervjuisao Kucija za potrebe televizijske emisije
Van de schoonheid en de troost („O lepoti i utehi“). „Pisanje samo po sebi nije ni lepo niti utešno“, rekao je Kuci. „To je industrija. Ona pruža neka zadovoljstva, kao što su zadovoljstvo zbog sveukupnog angažovanja, dubokog promišljanja, verodostojnih aktivnosti, verodostojnih rezultata. Produktivnosti... Lepota i uteha ne pripadaju aktivnosti već rezultatima te aktivnosti.“ Ili drugim rečima: „Moje knjige, kada su napisane, mogu da donesu zadovoljstvo, ali ja, dok ih pišem, to ne osećam.“
„Umetnost je ljubomorna ljubavnica“, napisao je Emerson u eseju „Bogatstvo“. „Ukoliko čovek ima talenat za slikarstvo, poeziju, muziku, arhitekturu ili filozofiju, on će biti loš muž i loš staratelj, jer on mora da bude mudar u pravom trenutku, da ne sputa samoga sebe obavezama koje će mu zagorčati život i remetiti ga u radu.“
Uprkos svemu pozitivnom što iz nje dobijamo, umetnost je notorno destruktivna, iscrpljujuća, prevrtljiva, nesigurna. Sve ovo obitava u kreativnim stvaraocima. U tom smislu „Poljak“ može delovati kao nastavak knjige „Letnje doba“ (2009), u kojoj pisac – Kuci, kritikuje fikcionalizovanog Kucija kao „Usamljenika. Društveno nesposobnog. Potisnutog“. Vitold se ne razlikuje od Kucija u potpunosti, koji prećutkuje neke stvari o svom privatnom životu. (Vitoldova stroga, pomalo bahovska interpretacija Šopena može da se protumači kao verodostojna samokritika Kucijeve proze.) Ostaje nam samo da se pitamo kakav li je zaista ovaj ostareli umetnik koji je dobio najveće nagrade i počasti u svojoj oblasti. Da li su njegove umetničke interpretacije bile dovoljne da najbližima prenese ono što mu je bilo na srcu? Ako ništa drugo, bar je ostao dosledan svojoj udaljenoj publici. U romanu „Poljak“, uvek zagonetni Kuci svira (piše) polako, i to namerno, sa delikatnim nijansiranjem kojim nastavlja da impresionira svoje verne čitaoce.
Autor: Dž. R. Paterson
Izvor: worldliteraturetoday.org
Prevod: Kristijan Vekonj