Koliko god da je mračna, smrt je verovatno jedna od najinspirativnijih književnih tema, i kad se o njoj piše unutar granica stvarnosti, i kad se pusti mašti na volju do neslućenih domena fantastike.
Srpska književnost, a naročito epoha realizma, umela je od pojma smrti da načini i grotesku, prvenstveno kroz ponašanje pokojnikove neposredne okoline, koja se nakon smrti bliskog rođaka ili prijatelja najčešće pokazuje kao koristoljubiva i licemerna.
Unošenjem čudesnih elemenata, pogotovu zagrobnog života, ali i momenata kao što je povampirenje mrtvaca, pisci bi zapravo još više razotkrivali naličje stvarnosti, koja se najbolje i sagledava iz nestvarnog ugla, pa čak i sa one strane groba.
U romanu „
Pokojnik drugog reda“ pisac
Stefan Marković izašao je iz granica realnosti time što je gomilu pokojnika oživeo, ali nije otišao u tipičnu fantastiku tako što bi od njih načinio duhove, vampire ili zombije.
Likovi pokojnika u Markovićevom romanu toliko su stvarni, što bi se reklo
od krvi i mesa, da ih pokojnicima čini jedino to što se zna da su već umrli, osim što se na ponekome, ko je ubijen, uočava i smrtonosna rana.
Pisac se hrabro upustio u temu koja je više puta obrađena u najvećim svetskim romanima i pričama, pa koliko god na prvi pogled delovalo da je o smrti, a naročito o životu nakon smrti, već dovoljno rečeno, ipak će „Pokojnik drugog reda“ podstaći čitaoce na nova razmišljanja i zaključke.
Teško je nabrojati sve grupacije koje su iz političkih ili nekih drugih razloga obespravljene i čiji su udruženi pripadnici svojim protestima uzburkali javnost i državni vrh, a Marković je, načinivši novu, zapravo prikazao sve njih, jer ako išta drugo, svima je zajedničko što će jednog dana biti pokojnici.
A ako je pokojnik za života bio smatran čovekom drugog reda, zašto bi se to nakon smrti promenilo? Upravo će to i biti povod odbijanja glavnog junaka da bude sahranjen, ali i povod drugih pokojnika da zajedno podignu revoluciju.
Tako se kroz opštu pobunu pokojnikâ razobličava svaka druga pobuna (živih ljudi), sa svim svojim javnim i tajnim koracima, pa i sa svojim ljutim protivnicima – koji će se, međutim, pridružiti revoluciji čim im to bude u interesu.
Podatak da se glavni lik zove Petar Petrović i da nosi nadimak Puška takođe zaslužuje pažnju, jer Puška je više nego prigodan i markantan nadimak za vođu revolucije, ali ime i prezime glavnog junaka (ili glavnog pokojnika) jasno simbolišu nebitnost i suvišnost, i na ovom i na onom svetu.
Gotovo da nema obrasca i uplatnice na kojoj, kao primer kako treba uneti podatke, ne piše isto ime koje je Marković dao glavnom liku svog romana, a Petar Petrović Puška zaista jeste jedan primer i obrazac, i to primer za društvo u kome je lakše naći grobno nego radno mesto, primer za svet koji na mrtvima ostaje, primer za sistem kome je interes da upravlja mrtvima umesto živima, primer za čoveka koji je pretvoren u podatak unutar nepregledne statistike.
Iako roman mnogo više govori o smrti nego o životu, iako mnogo više govori o licemerju nego o poštenju, iako mnogo više govori o koristoljublju nego o ljubavi, ipak je pisac uspeo da kroz doživljaje svojih (i mrtvih i živih) likova provuče specifičan humor, makar to bio i humor koji više navodi na suze kroz smeh nego na smeh do suza.
Šta će, međutim, učiniti živ branilac sistema kad mu postane jasno da pokojnici postepeno preuzimaju vlast? Takvo otkriće bilo bi ravno odavanju raspleta u trileru, pa stoga treba pročitati roman, koji daje novu vrednost svakom životu, pa i onom nakon smrti.
Autor: Dušan Milijić