„Dakle, vi mislite da pokojnici treba da imaju veća prava?“
„Mislim.“
„Da li bi to značilo možda da se zalažete za to da jednog dana pokojnici uđu u parlament, pa da mrtvi predstavljaju živi narod?“
Puška se zamisli.
„Zašto da ne. Vidite, pokojnici su najmnogoljudniji u ovoj državi, pa bi trebalo da se čuje i njihov glas. A i ako nam već država liči na groblje, možda bi je mrtvi najbolje i predstavljali.“
Na dan svoje sahrane glavni junak knjige „
Pokojnik drugog reda“ Petar Petrović zvani Puška odlučio je da ne bude pokopan. Čovek koji je skoro ceo svoj život i proveo kao pokojnik, sredovečni glumac, hipohondar, uvek u sporednim ulogama, i to ne samo na sceni već u životu uopšte, ugnjetavan, obespravljen i tragično nesvestan svog položaja, ironično, Puška se probudio tek onda kada je umro. Oko sebe, sticajem okolnosti, okuplja grupu pokojnika koji su u istoj situaciji kao on, i zajedno oni otpočinju pravu revoluciju želeći da povrate svoja prava koja su im smrću oduzeta.
Ma koliko ova osnovna potka
Markovićevog romana „Pokojnik drugog reda“ delovala izmešteno iz naše realnosti, ona je sve samo ne to. Ovaj roman na jedan satiričan, karikaturalan i duhovit način progovara o našoj društvenoj stvarnosti i kroz jednu alegoričnu priču nam otvara oči ne bismo li se nekako trgli iz te letargije, u koju smo svi zajedno, kao društvo, upali.
„Pa, zbog tih zakona ja sam u jednom danu ostao i bez porodice, bez stana, bez automobila, bez para, a evo sada… Upravo sada sam ostao i bez posla… pa čak, da oprostite, ostao sam i bez gaća. Sve što imam je ovo odelo, koje sam nosio upravo na sopstvenoj svadbi“, reče Puška. „Kada malo sagledate situaciju, vidite da pokojnici… Pokojnici drugog reda kao što sam ja u ovoj državi nemaju nikakva prava.“
Svet u kome se Puška nalazi je svet iskrivljenog sistema vrednosti, svet koji veliča smrt nasuprot života, svet u kome se kultura zamenjuje lakom zabavom, svet u kome se poltronstvo i poslušnost doživljavaju kao najveće vrline, ali i kao jedini put kojim se može postići „uspeh“. Otuda i ne čudi što se pravljenje novog groblja predstavlja kao „investicija od velikog značaja“ koja će otvoriti radna mesta za čak šezdeset pet grobara i koja pokazuje kako vlast brine o svima, pa čak i o pokojnicima. Vlast očekuje od građana da budu pokojnici, da budu mrtvi, umrtvljeni, pasivizirani, zato ih i neguje i pothranjuje, jer što je više mrtvih, to je manje onih koji bi mogli da dignu glas i da se protiv takve vlasti pobune.
No za takvo stanje društva u romanu „Pokojnik drugog reda“ krivica ne pada samo na pojedince koji predstavljaju vlast već na sve one koji svojim delanjem, pa čak i nedelanjem, doprinose stvaranju i održavanju takvog društva. Jedna od možda najjačih karika u toj mašineriji jesu upravo mediji koji, nažalost, imaju moć da modifikuju sliku stvarnosti, shodno tuđim, a ujedno i svojim interesima. Neki u toj igri pristaju da učestvuju svesno, iz ličnih ubeđenja, dok drugi, kao što je to slučaj sa novinarkom Nedom u romanu, iako u sebi osećaju da to nije ispravno, pristaju misleći da ne postoji drugi način da se dokažu u svom pozivu.
„Ona je tu da uči. Da se dokaže. A ova priča je upravo bila dobra za dokazivanje i zato ni po koju cenu nije smela da je ispusti. Tešila se mišlju da su mnogi slavni novinari pre nje bili marionete u rukama urednika lutkara, sve dok svojim veštinama nisu sasekli konce i oslobodili se. Tako ću i ja, mislila je Neda, još samo malo.“
„Pokojnik drugog reda“ je jedna od onih knjiga koja vas svojom zanimljivošću i humorom duboko uvlači u sopstveni svet, ali onoga trenutka kada uvidite da su jako tanke granice između vašeg i njenog sveta, osmeh koji vam je izmamila ostaviće gorak ukus za sobom.
Autor: Tamara Živković
Izvor:
casopiskus.rs