Iako za epicentar radnje uzima pijacu Đeram, i njen sablasni socijalni kolorit,
Vladan Matijević usvaja ceo Beograd kao galaksiju nasilja: u tom svetu zvezdane prašine i tamne materije nižu se ubistva, silovanja i krađe dok ga mediji pobedonosno proglašavaju za „izvoznika stabilnosti“. „U Beogradu se, Pepi, iza svakog ćoška ceri Džoker, a Betmena nigde nema, čak ni Kristijana Bejla da ga barem na dva sata odglumi“, jada se glavni junak duhu svog ratnog druga.
Matijević slika potresne portrete i mučne životne ishode u formi fikcionalizovane ispovesti, zasnovane na krajnje subjektivnoj percepciji sveta onih koji su izopšteni, prokaženi i neshvaćeni. Suvišni ljudi, među kojima su i beskućnici i kriminlaci i oni koji su naprosto zaboravljeni, bore se da svoju sudbinu liše patetike i učine je podnošljivom. U galeriji Matijevićevih sitnih prestupnika, demobilisanih ratnika, krijumčara i pijanaca primarno je ostvariti bliskost: ne zato da se premosti otuđenje, već da bi se ščepali neka dobit, uticaj ili tihi trijumf.
U „
Pakracu“ je Matijević hroničar patnje i paranoje: u dugoj ispovesti Pepiju njegov junak izveštava ne samo o svakodnevnom nasilju već i o univerzalnoj nesreći. Jedni drugima dušmani i saučesnici, akteri su tačna slika stanja okrutnog sveta koji im muti vodu i magli vid. Šačica nevoljnika i sanjara nisu tek ovaploćenja trpljenja i ispaštanja, opasno blizu slici zločinca, ubice i grešnika, nego i neistraženi, a bezmerni, prostor ljuduske sposobnosti za patnju.
Autor: Vladislava Gordić Petković
Izvor: Nova