Prikaz romana „Otvoreno do sumraka“ Mirjane Urošević

Završavajući „Seobe“ rečenicama: „Ima seoba. Smrti nema!“, Miloš Crnjanski je najbolje izrazio usud stranstvovanja i izgnanstva kao sudbine. Bilo da je izazvano političkim, ekonomskim ili bilo kojim drugim razlozima, ono ima isto lice. Karakteriše ga presek, konačna odvojenost od poznatog i početak pripadnosti onom drugačijem. Izgnanstvu je posvećeno posebno mesto u istoriji svetske književnosti. Od Vergilijevog lamenta „Ex Ponto“, piše se i pisaće o tuđini. Tako o izgnanstvu sa podjednakom žarom govore trojica Rusa – Ivan Bunjin, Vladimir Nabokov i Andrej Makin. I svako od njih, sa različitim sredstvima i sa različitim tehnikama, progovara o tom usudu. Nekada o tihom i gotovo neprimetnom kopnjenju, a još češće o burnoj propasti i konačnom raspadu. Šta nosimo sa sobom, a šta gubimo, opsesivno je zanimanje i velikih američkih književnih imena. Tako Džampa Lahiri i Džuno Dijaz kroz sva svoja dela pričaju istu mučnu priču o usponima i padovima izbeglica, onih koji su spas potražili, ponekad i uspeli da ga pronađu, u novoj zemlji. Šta je sa našom književnošću? Da li je izgnanstvo pronašlo svoje mesto u srpskoj literaturi? Odgovor nimalo nije jednostavan. Iskustvo dvadesetog veka, svi ti silni ratovi i ideološka previranja, na tuđinu su osudili brojne književnike. Tako u izgnanstvo odlaze Jovan Dučić, Rastko Petrović i Miloš Crnjanski. U posleratnom periodu pridružuju im se Borislav Pekić, Danilo Kiš i Milovan Danojlić, i najposle tokom ludačkih devedesetih Vladimir Pištalo, David Albahari i Vladimir Tasić. Ali i tu postoji velika razlika. Za dobar deo njih, a to se pre svega misli na prvu generaciju pisaca, promena nije bila moguća. I dalje se opsesivno baveći svojim domovinom za njih tuđina ne postaje tema. Za one, pak, druge, ona postaje poligon za sukob i priču o raspolućenosti između pripadnosti starom i prilagođavanja novom. Takav je roman Davida Albaharija „Mamac“, kao i dela Vladimira Tasića „Oproštajni dar“ i „Stakleni zid“. Tuđina kao datost je tema Crnjanskog i delimično Pekića. Dok je Crnjanskom u „Romanu o Londonu“ novi prostor središte mučnog nesnalaženja i patnje, Pekiću u „Pismima iz tuđine“ postaje sredstvo za mentalitetsku igru i civilizacijsko-kulturnu komparaciju. O tuđini, ali ovog puta na potpuno drukčiji način, piše i Mirjana Urošević.

U središtu romana „Otvoreno do sumraka“ nalazi se sudbina Nike, kćerke jugoslovenske emigrantkinje Dane. Tražeći egzistencijalnu sigurnost, Dana upada u čudni svet u kojem gubi sve, ali dobija kćerku. Prerana majčina smrt Niku šalje nepripremljenu u život. Usamljena i izdvojena od sveta, ona upoznaje vršnjaka Luku. Opčinjenost mladićem biće smenjena sa misterijom nestale bivše Lukine devojke Bahe. Još jedna mučna izgnanička sudbina, ovoga puta marokanska, račva priču ka porodičnoj prošlosti, bleštavilu Mediterana, ali i poprilično rigidnom svetu sa svojim čudnim pravilima i nesrećama koje proizilazi iz njih.

Uspešno kombinujući različite pripovedačke strategije, Mirjana Urošević stvara koherentnu celinu koja mami svojom zrelošću i pitkošću. Čvrsto zbijen, na pojedinim mestima možda i u potpunosti ogoljen, stilski izraz još više pojačava efektnost, ponajviše u onim delovima teksta koji su napisani iz ugla Nike. Kao potpuna suprotnost tome je deo romana sa sudbinom Bahe. Raspričanost trećeg lica koji bez zazora ulazi u izvanrednu deskripciju porodične anamneze, pokazuje široku lepezu autorkinih književnih tehnika. Izvrsna psihologizacija, dobri prelazi, silna račvanja teksta i zaplet koji vas mami da uronite u tekst, razlozi su za pohvalu. Ono što se mora zameriti su na sreću retki izleti u klišee (tipa srpskih šalteruša koje po celi dan kafenišu), ali i prevelika tematska sličnost sa prvim autorkinim romanom „Park Carmen Machado“.

Mirjana Urošević je rođena u Srbiji. Diplomirala je srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu i apsolvirala studije dramaturgije. Objavljivala je dramske i kraće prozne tekstove. Njen prvi roman „Park Carmen Machado“ zadobio je pozitivne kritike i veliku čitanost. Za njega je dobila nagradu „Žensko pero“ i ušla u najuži izbor za NIN-ovu nagradu. „Otvoreno do sumraka“ je njen drugi roman. Živi i radu u Baden-Badenu (Nemačka).

Priča o tuđini u srpskoj literaturi svoj konačni izraz zadobija u romanu Mirjane Urošević. Ako bi ovo delo upoređivalo sa onim prethodnim srpskim delima o životu van zemlje, ono bi se najbolje moglo objasniti kao priča o onome šta se desilo kasnije. Da pojednostavimo. Srpska književnost tuđinu gotovo uvek posmatra iz iskustva onih koji pamte staru zemlju, one prve generacije emigranata, a u slučaju romana „Otvoreno do sumraka“ to su sudbine njihovih naslednika. Grč za prošlim za njih ne postoji, ali porodična istorija itekako utiče na život. To je najbolji izraz zadobilo u sudbinama Nike i Bahe. Svojim rođenjem i postojanjem one su Nemice, ali naterane da dele sudbine roditelja i njihova mučna sećanja. Kombinujući dijametralno suprotne religijske, civilizacijske i mentalitetske storije, Mirjana Urošević piše univerzalnu pripovest o izgnanstvu i bolu koje ono uzrokuje, u ovom slučaju toliko jaku da prelazi čak i na sledeću generaciju. I pored manjih grešaka, Mirjana Urošević je napisala pitko, stilski bogato, i nadasve uzbudljivo književno delo koje pleni svojom dubokom ljudskošću i literarnim kvalitetom.
 
Izvor: onlinecitaonica.wordpress.com