Mnoge popularne pisce često u intervjuima pitaju šta je najveći izazov njihovog zanata. Kako se može očekivati, većina odgovora odnosi se na kreiranje likova, osmišljavanje zapleta ili određivanje mesta radnje.
Međutim, dok sam uranjala u fascinantan venecijanski svet romana „
Ostrvo stakla“, posebno me je iznenadila kreativna reinterpretacija jednog elementa za koji većina pisaca oseća potrebu da mora biti prikazan u strogo hronološkom poretku, a to je –
vreme.
Trejsi Ševalije to pravilo, u najmanju ruku, vešto izbegava. Već do kraja prvog poglavlja uvukla me je u šareni i takmičarski svet venecijanskih staklara iz 15. veka, pre svega na ne tako pristupačno ostrvo Murano, gde je većina staklarskih umetnika tada živela, gde su mnogi ostali i vekovima kasnije.
Očarala me je snažna, ali tradicijom sputana glavna junakinja Ševalijeove, koja još od detinjstva očajnički želi da postane majstor staklarstva. Orsola Roso ceo svoj život provodi boreći se protiv društvenih i ekonomskih ograničenja koje je drevna, patrijarhalna zajednica staklara ustanovila, kako bi sprečila bilo koju ženu koja poželi da postane deo časne profesije u kojoj se pesak pretvara u prozirno, blistavo blago.
Orsola je mlada žena koja uspeva da, između očekivanih (i neplaćenih) ženskih dužnosti (kuvanja, čišćenja, odgajanja dece i nege bolesnih), pronađe dragoceno vreme i materijale kako bi savladala delikatnu i zahtevnu veštinu izrade perli, za koju muškarci njene dobi uglavnom nisu preterano marili. Počinje da zarađuje novac, što je u njeno vreme (ali i još dugo nakon toga) bilo gotovo nezamislivo za žene. Od tog trenutka njene predivne perle od murano stakla nižu se na nit, poput ogrlice, koja ovu neverovatnu priču povezuje kroz vekove.
Trejsi Ševalije nas iznenada prebacuje skoro ceo vek unapred, dok Orsolin život (kao i živote njene proširene, često zavađene porodice) pratimo u samo nekoliko narednih godina. Autorka vremenski prelaz stilski prikazuje kao oblutak koji preko površine vode „u jednom skoku preskače osamdeset godina“. Ovi preskoci postaju sve dramatičniji i potresniji, prateći u stopu vrtoglave promene kroz koja vencijanska ostrva prolaze.
Promene usled ratova, ekonomije, epidemija (od kuge do kovida 19), industrijske revolucije, mode, jezika, prevoznih sredstava (gondole koje zamenjuju motorni brodovi), običaja, klimatskih promena (razarajuće poplave usled plime koje često potapaju samu Veneciju) – sve to se u vrtlozima odigrava na obodu vremenskog mehura koji je deo stvarnosti glavne junakinje i njenog ostrva.
Ali i više od toga.
U „Ostrvu stakla“ autorka manipuliše vremenom, ne kako bi odvukla pažnju čitalaca, već da bi nas podsetila da pojedinačni ljudski životi ne samo da odražavaju širu sliku sveta u svom mikrokosmosu, već ga mogu i oblikovati. Niko nije nebitan, previše siromašan ili bespomoćan da napravi razliku ako istraje uprkos svim preprekama.
Dok sam pratila Orsolino usporeno starenje i mudrost koju stiče tokom pet i po vekova kroz uspehe i padove, ljubavi i gubitke, stabilnosti i razaranja, promena je zaista postala umetnički element priče, a ne nešto što treba podneti, ignorisati ili protiv čega se treba pobuniti. Orsola opstaje do 2020-ih, dok drevna umetnost staklarstva oko nje bledi, ali nikada potpuno ne nestaje.
Umesto da prkosi tokovima istorije, roman „Ostrvo stakla“ tretira vreme poput samog stakla, zagrevajući njegove sirove informacije i oblikujući ga u književnoj peći u nešto što je istovremeno novo i staro, neočekivano i predivno.
Autor: Polin Finč
Izvor: bookreporter.com
Prevod: Laguna