Prikaz romana ''Narodnjakova smrt'' Vuleta Žurića

Žurićev protagonista, narodni pevač Soko, voli i peva turbo-folk, a s druge strane identifikuje se i divi partizanskom heroju Ivi Loli Ribaru. Žurić piše diskursom jedne potkulture (ruralna, semi-urbana, agresivna, pornografska, kič estetika) svesno preuzimajući njene planove, strategije i učinke.

U svojoj novoj knjizi, Narodnjakova smrt (Laguna, 2009), Vule Žurić pravi satiru na društvo u posttranziciji – srpsko, a posredno i hrvatsko. Junake/stanovnike Srbije zatičemo rastrzane između recidiva dve dominantne ideologije (ikonografije) prethodnih razdoblja: komunizma i tranzicionog kapitalizma, koje se stapaju u posttranzicionu kič ideologiju.

Žurićev protagonista, narodni pevač Soko, voli i peva turbo-folk, a s druge strane identifikuje se i divi partizanskom heroju IviLoli Ribaru. Žurić piše diskursom jedne potkulture (ruralna, semi-urbana, agresivna, pornografska, kič estetika) svesno preuzimajući njene planove, strategije i učinke. Turbo-folk pesma postaje osnovna jedinica (reči narodnjačkih pesama ulaze u roman) i poetičko načelo, na osnovu kojeg se organizuju formalne i sadržinske odlike Žurićevog romana. Postmoderna oscilacija između visoke i niske literature biva narušena u korist teksta koji bismo slobodno mogli nazvati – libreto za turbo-folk operu ili (preciznije) trash literatura.

Estetika turbo-folka kao potkulturnog stila i specifičnog muzičkog obrasca predstavlja vrhunac procesa započetog početkom šezdesetih godina, s pojavom novokomponovane narodne muzike. Žurić upravo računa na strategije hibridnog turbo-folka – kič muzike širokih narodnih masa, koji od potkulturnog modela, u istorijski prelomnom trenutku postaje dominantni, preovlađujući model.

Žurić gradi svoj tekst tehnikom umnožavanja. Priča o pevaču narodne muzike Sokolu teče paralelno sa reprezentacijom mita o IviLoli Ribaru. Soko ima svog pandana u Hrvatskoj, narodnjaka Jastreba. Pevačica Hajdi ima dvojnicu u liku Rade Čokolade. Mafijaš Aga koji je napravio Sokola u susednoj banana državi (ne kaže se kojoj) ima dvojnika Hadžihadžijeva. Estrada i turbo-folk potkultura ulaze u sve pore njihovih života. Stvarnost postaje poput narodnjačke televizijske emisije, jedna vrsta spektakla, u kome se svi ponašaju mehanički. Svima su dodeljene stereotipne uloge, sem glavnom junaku Sokolu. Takođe, dolazi do umnožavanja same stvarnosti – hiperrealna stvarnost. Protagonista bez svoje volje biva uvučen u neku vrstu reality show-a, primoran da učestvuje u nizu događaja velikog ubrzanja, viška značenja i odsustva značenja, estradne pornografije, viška emocija i lažnih emocija, a sve do krajnjeg ubrzanja i kulminacije, koja na kraju dovodi do tragedije junaka. Radnju romana pokreće fantastična priča o bebama, bliznakinjama, Ružici i Ljubici rođenimsa genetskom greškom, jer potiču iz mešovitog braka (piščeva politička metafora za Srbiju i Hrvatsku?!). Bliznakinje mogu nastaviti život (Srbi i Hrvati) ukoliko im se međusobno zamene odgovarajući organi. Paradoksalno, njihovu smrt svojim anagažmanom jedino mogu sprečiti dva narodnjaka. Kao predstavnici obe strane, Soko i Jastreb, serijom humanitarnih koncerata megaturneje „Za spas bliznakinja” pokušavaju da skupe novac neophodan za hiruršku intervenciju.

Nije slučajno što imena turbo-folkera asociraju na junake partizanskih filmova i serija. Pisac u svom romanu stapa dve ideologije i njihove „proizvode“: partizanski mit i mit turbo-folk „zvezde“. Međutim, pisac nigde ne iznosi razlog Sokolove fascinacije Lolom, kao ni originalni mit. U titoističkoj Jugoslaviji Lolin kult je personifikovao kult mladosti, bio je nosilac ideje pravde, poštenja, samopregora i pozitivnih promena (revolucije). Vremenom, autentično značenje mita bledi. Mit postaje znak, ispražnjen od svoje suštine, koji se može samoreprodukovati do beskraja. I zato, svaki put kada otpeva kič pesmu Ivo Lola (Korni grupa, sedamdesete godine) svojoj narodnjačkoj publici, Žurićev protagonista izvodi reprezentaciju reprezentovanog mita, dovodeći do krajnjeg anahronizma, anahron čin Korni grupe (pesma Ivo Lola nastaje u trenutku kada je Lolin kult gubio na snazi, kada se javlja potrošačko društvo i ukidaju radne akcije). Ispražnjeni istorijski mit pisac izjednačava sa ispraznošću kakvu srećemo kada je reč o mitu savremene potkulture.

Postavlja se pitanje koje društvo prikazuje pisac Narodnjakove smrti? O kojem trenutku vremenaŽurić zapravo govori?

U Žurićevom romanu jasno je da se radi o tzv. transpolitičkom društvu, koje se ispoljava u preobilju znakova, oblika i želja. To je svet pervertirane ekonomije, estetike i života. Takođe, svet do krajnosti ubrzanog života – u svojoj suštini to je anahron svet. Istorijski trenutak radnje Žurićevog romana može se smestiti u doba Miloševićeve vladavine, zatim u današnje, tranziciono, postmiloševićevsko društvo ili u posttranziciono društvo bliske budućnosti. U ovoj knjizi nema ni simbolike, ni kultova, ni političkih projekcija vezanih za nacionalizam i crkvu, a to su upravo odrednice miloševićevskog i postmiloševićevskog perioda. Može se postaviti teza da se radnja ovog romana odvija u nekom bliskom budućem vremenu. Odsustvo pomenutih kultova vezanih za nacionalizam i crkvu pretpostavlja društvo, gde se desilo: priznavanje ratnog zločina, denacifikacije, uklanjanje crkve iz političkog života, dekriminalizacija društva; odnosno društvo u kome bi mogli da se ostvare civilizacijski zahtevi za odvijanje normalnog života. To bi bilo društvo u kome su potkulturni fenomeni, postulirani u romanu, postavljeni na pravo mesto, odnosno marginalizovani. U ovakvom društvu Žurićev romaneskni svet ne bi bio moguć, jer nema kulta turbo-folka i nema kriminala (Age). Iz ovoga možemo zaključiti da je mesto odvijanja radnje Žurićevog romana u međuprostoru, u tzv. limbu između „danas“ i bliske budućnosti.

Novi problem otvara centralna epizoda Narodnjakove smrti o dve bliznakinje sa genetskim poremećajem. Žurić svojom političkom metaforom (dve bliznakinje) odeljuje dva naroda granicom genetskog koda, dok je Krleža u poređenju ova dva naroda mnogo bliži istini, kada kaže da su Srbi i Hrvati kao balega na putu, preko koje je prešao kolski točak i podelio je na dva dela. Ovu simboliku ne treba objašnjavati.

Pišući o društvu čiji su fenomeni proizvod Miloševićeve vladavine, koja je sama po sebi, u suštini anahrona (posttotalitarna, retrogradna, postnacionalsocijalistička, postklerikalna, utemeljena na mitovima krvi, zemlje i naroda, zemlja dominantnog turbo-folk kulturnog obrasca), Žurić stvara „turbo-folk“ roman, upotrebljavajući odgovarajući („turbo-folk“ – trash) literarni postupak. Međutim, njegova knjiga bi imala pravu svrhu da je bila napisana devedesetih godina, kada bi ukidajući vremenski otklon (jedan od anahronizama) dobila na aktuelnosti i subverzivnosti; danas, tema turbo-folk fenomena ostaje kao predmet proučavanja društvenih nauka i predmet interesovanja tabloidne štampe.

Autor: Irena Javorski
Izvor: Politika