Prikaz romana „Momci iz Nikla“ Kolsona Vajtheda

Na poslednjim stranicama Vajthedovog snažnog, vrhunski napisanog romana, nova partnerka glavnog junaka se priseća: „Ponekad je bilo teško prisetiti se koliko je nekad bilo loše – saginjanja nad česmom predviđenom za obojene prilikom poseta porodici u Virdžiniji, neizmernog truda koji su belci ulagali u to da ih ponize – a onda bi sećanja iznenada nagrnula, podstaknuta sitnicama, kao što je stajanje na ćošku i pokušaji da se zaustavi taksi... [i] krupnim stvarima, kao što su vožnja kroz zapuštena naselja, uništena istim neizmernim trudom, ili još jedan dečak koga je ubio policajac.“

Kada sam se pre četiri godine preselila u Virdžiniju, prijatelji su, sa izrazom neverice na licu, kroz šalu komentarisali kako idemo „na Jug“. Nisam previše brinula jer mi Virdžinija nikada nije delovala naročito južnjački. Virdžinija nije bila Alabama, niti Florida – država u kojoj se odvija radnja Vajthedovog romana. Pa ipak, u vreme mog rođenja, mojim roditeljima (crncu i belkinji) u Virdžiniji ne bi bilo dozvoljeno da stupe u brak. Posle presude američkog Vrhovnog suda u slučaju Braun protiv Obora za obrazovanje 1954. godine, Virdžinija se decenijama uspešno opirala desegregaciji obrazovnih ustanova. Komšija koji živi u jednoj od starijih kuća u kraju u koji smo se doselili ispričao mi je da tapije za njegovu kuću sadrže klauzulu koja zabranjuje prodaju kuće ljudima koji nisu bele puti. „Danas je nevažeća“, osmehnuo se. Njegovi roditelji su imigranti iz Pakistana.

Putujući dublje na jug, u Misisipi, Tenesi i na Floridu, odlučila sam da od belaca starijih od sedamdeset godina saznam kako je izgledalo odrastati u doba segregacije. Zanimalo me je kako su se osećali u vreme kada su mogli da osobi druge boje kože narede da izađe iz autobusa, kada su crnci bili primorani da se pred njima sklanjaju na ulici, kada su za njih bila rezervisana najbolja sedišta u bioskopima. Te privilegije su danas zaboravljene, a najveći broj Amerikanaca se prema segregaciji odnosi kao prema problemu iz davne prošlosti. Za razliku od belih Južnoafrikanaca, koji su bili spremni da sa mnom razgovaraju o ovoj temi, svaki Amerikanac kome sam se obratila tvrdio je da se ničega ne seća. Jedan od njih mi je rekao da je gradić u kome je odrastao bio „progresivan“ i da se takve stvari nisu događale. Nedugo nakon našeg razgovora, Njujork Tajms je objavio opširan članak o linčovanju koje se 1935. godine dogodilo upravo u gradu koji je pomenuo. Moj sagovornik tada još nije bio rođen, ali nema nikakve sumnje da su njegovi roditelji tamo živeli. Ime žrtve bilo je Elvud Higinbotam.

Ime jednog od protagonista romana „Momci iz Nikla“ je takođe Elvud. Elvud odrasta u vreme Brauna protiv Odbora za obrazovanje, slušajući govore Martina Lutera Kinga i upijajući svaku reč. Odgaja ga baka Harijet, koja ne deli njegov entuzijazam; ne zato što se ne slaže sa zahtevima za ravnopravnost, već zato što smatra da nije pametno štrčati. Vajthed poseduje dar da suštinu ljudske prirode opiše u samo par rečenica: „Kako bi se zaštitila od provalnika, ispod jastuka je držala mačetu za šećernu trsku, i Elvudu je bilo teško da zamisli da se starica ičega bojala. Ali strah je bio njeno gorivo.“

Elvudova posvećenost i dobre ocene privlače pažnju novog nastavnika, takođe aktiviste, koji uspeva da ga ubaci na besplatna predavanja na koledžu za Afroamerikance južno od Talahasija. Stopirajući, na putu ka koledžu, Elvud prihvata vožnju od pogrešne osobe. Vozač je kradljivac automobila i uskoro ih zaustavlja policija. Tako ova sitna greška iz temelja menja njegov život i on dospeva u školu „Nikl“, popravnu ustanovu kojom gospodari okrutni upravnik Mejnard Spenser.

Vajthed navodi da mu je kao inspiracija za „Momke iz Nikla“ poslužila istinita priča o Školi za dečake „Artur Dž. Dozijer“ iz gradića Marijana na severozapadu Floride. Kada su nakon decenija ignorisanja pritužbi na rad ustanove nadležne institucije konačno sprovele istragu, tokom koje je tim arheologa na posedu škole pronašao veliki broj neobeleženih grobova, agencije su javile da je u školi umrlo više od 80 dečaka. Kapije „Dozijera“ zatvorene su tek 2011. godine. Iako Vajthed naglašava da su „Nikl“, likovi i njihove priče plod njegove mašte, neke od detalja, kao što su maltretiranje, noćna prebijanja i ubistva, pozajmio je direktno iz režima rada te škole.

Interesantno je to što su, uprkos svem tom užasu, opisi nasilja neobično uzdržani. Ta uzdržanost u velikoj meri doprinosi utisku koji knjiga ostavlja, podvlačeći bezosećajnost sa kojom je nasilje sprovođeno. Postoji nekoliko ključnih trenutaka u radnji koje Vajthed preskače, iako su možda zaslužili da im se detaljnije posveti: Elvudova presuda i izricanje kazne, na primer, i još jedna scena koju neću opisati kako ne bih previše otkrila, ali zbog koje sam se zapitala šta se događalo u tom naizgled neizbežnom trenutku. Umesto nasilja, Vajthed se koncentriše na način na koji se svaki postupak uklapa u jednu savršeno organizovanu celinu, što je razlog zbog koga bih svakome, bio belac ili crnac, preporučila da pročita ovu knjigu. Ovom piscu polazi za rukom da na savršen način demonstrira kako je rasizam u Americi dugo funkcionisao kao kodifikovana i sa najviših pozicija aminovana aktivnost, čiji je motiv bilo bogaćenje jednog dela populacije na račun drugog. Rasizam i ideje o superiornosti bele rase činili su temelj ekonomske eksploatacije crnaca, a u prošlosti su čak imali i oslonac u zakonodavstvu, u vidu tzv. zakona Džima Kroua. Zahvaljujući tim zakonima, neograničena moć našla se u rukama običnog belog čoveka. Belcima je bilo dozvoljeno sve. Bila je dovoljna njihova reč da se osoba druge boje kože nađe iza rešetaka. Obični beli ljudi – od vlasnika radnji koji su preprodavali namirnice namenjene deci u popravnom domu, do domaćice koja je želela da joj se besplatno ofarba senica – profitirali su od sistema i stoga su bili zainteresovani za njegovo očuvanje. Sastavni deo toga bilo je i ono što se dešavalo u školama nalik „Niklu“, jer to su bila mesta na kojima bi završili mladi crnci koji nisu na vreme naučili da pognu glavu.

Elvudov najbolji prijatelj u „Niklu“ je Tarner, momak koji je veštinu preživljavanja izučio uspešnije od većine. Tarner je učtiv, sposoban, lukav i ljubazan; dečak koji bi doživljavao lude pustolovine Haklberija Fina, samo da nije rođen sa pogrešnom bojom kože. Tarnera ne zanimaju idealističke reči dr Kinga, on jasno vidi kako svet funkcioniše i spreman je da to preokrene u svoju korist. U „Niklu“ bi trebalo da postoji mogućnost da dečaci dobrim ponašanjem obezbede ranije otpuštanje, ali niko ne zna kako taj sistem privilegija i kažnjavanja funkcioniše. Elvud uz Tarnerovu pomoć dolazi do zaključka da sve zavisi od mišljenje belca koji se nalazi na čelu ustanove. „Nikl“ je kopija korumpiranog spoljnog sveta, u kome je vladavina prava obesmišljena, a zakoni po kojima zaista funkcioniše nigde nisu zapisani.

Vašington Post je nedavno izveštavao o tome kako je Vrhovni sud presudio da je tužilaštvo Misisipija sprovelo „odlučnu i dobro organizovanu kampanju“ kako bi sprečilo da Afroamerikanci budu članovi porote u suđenju pripadniku svoje rase, čime mu je bilo uskraćeno pravedno suđenje. Optuženom je ovo šesto suđenje od devedesetih.

„Tatice su ih učile kako da kontrolišu roba. Ostavljali su za sobom to brutalno nasledstvo“, piše Vajthed. „Samo su čekali da se pojave nevaljali dečaci čije je ponašanje trebalo modifikovati. Čekaće sve dok se sinovi – i sinovi tih sinova – sećaju.“ Na američkom Jugu, i za belce i za crnce, sećanje i čekanje se nastavlja.

Autor: Aminata Forna
Izvor: theguardian.com
Prevod: Jelena Tanasković