Kada su ga upitali kako postiže realizam karakterističan za njegove romane i pozorišne komade, Ričard Prajs, oštroumni hroničar američke unutrašnjosti, citirao je biografa Dejmona Ranjona, Džimija Breslina, koji je za Ranjona rekao da je „radio sve što rade dobri novinari – družio se“.
Sa radnjom smeštenom u ženski zatvor Stenvil i kroz flešbekove, u jednako nemilostivu sredinu četvrti Tenderloin u San Francisku, treći, izuzetno uspešan roman spisateljice Rejčel Kušner, „Marsova soba“, prikazuje autentične detalje koji mogu da se zabeleže samo uz dosta druženja. Bilo da opisuje „mlečno gusta dolinska magla... s ružičastim i zelenim neonskim svetlima koja se šarene kroz maglu“, ili „smrada na ljudski znoj koji se jonizuje na nerđajućem čeliku“, uvek je uključena u akciju.
Naratorka „Marsove sobe“, Romi, služi dve doživotne kazne i šest godina zbog ubistva. Čovek koga je ubila, Kurt Kenedi, uhodio je, a bio joj je i klijent. Marsova soba je striptiz klub gde je Romi radila. Ona nam pripoveda kako je Kenedi „fiksirao“ – pratio je do kuće, neprestano je zvao, tražio je kada je bežala od njega. Nije više mogla da podnese njegovo maltretiranje i prebila ga je na smrt.
Velika veština Kušnerove leži u manipulaciji fokusa. Kroz gomilanje sitnih detalja, ona stvara strašan, sistematičan pogled na svet, gde je kapitalizam nemilosrdan i neizbežan. „Ja sam potrošna roba“, objašnjava Romi kako je zatražila zaštitu od svog poslodavca, „ Muškarci koji troše novac nisu potrošni“.
To je sistem koji ne samo da okreće ranjive jedne protiv drugih, već ih i uvlači u mašineriju obmane. Kada dospeju u Stenvil, Romi i druge žene proizvode oruđa upravo onog sistema koji ih je izneverio: „Sudske klupe. Sedišta za porotu. Vrata za sudnice. Klupe za svedoke.“ Bez mnogo drugog izbora, one razvijaju dubok osećaj pohlepe. Kada u zatvor stigne pismo od očigledno ranjivog čoveka, koji traži nekoga za dopisivanje, daje se na aukciju onoj koja najviše ponudi, jer „žrtva je spasilac“. Čak i kada se žene odupiru, simbolično su okružene utvrđenim redom: pravila koja se tiču lekova i veličine porcija nose imena po ženama čije su žalbe podstakle promenu pravila.
„Ritmovi sveta nisu uvek u koordinaciji s ritmom čoveka“, piše Kušnerova. Njen cilj je da pokaže kako se ti ritmovi sudaraju, i šta se dešava osobi kada se to desi. Veoma je uspešna u tome jer otkriva nepravde i izrabljivanja koja podupiru naše društvo, ne gubeći iz vida pojedinačne živote ljudi od kojih ti procesi zavise i koje uništavaju.
Autor: Sem Bajers
Izvor: spectator.co.uk
Prevod: Đorđe Radusin