Novi roman Igora Marojevića „Majčiia ruka“, izdanje Lagune, ne prestaje da uzburkava javnost svojom tematikom. Roman je dodatno aktualizovan sasvim slučajno izašavši kad je počelo da se priča o zakonu o restituciji. Marojević je i do sada pisao o najvećim tabuima kod nas, a sada se dohvatio još jedne škakljive teme: šta će država uraditi sa imovinom nemačkih civila koja im je oduzeta 1945.
I u ovom Marojevićevom romanu imamo dve velike metafore: (plućnu) bolest s jedne i istoriju s druge strane. Ovoga puga, odnos prema istorijskim zbivanjima autor je problematizovao kroz upornost šesnaestogodišnjeg mladića iz kolonističke porodice da otkrije veliku tajnu koja ga muči i o kojoj svi ćute. Vezu između istorije i bolesti vidimo pre svega u činjenici da se bolest mladića, glavnog junaka i naratora, pogoršava ili poboljšava srazmerno njegovim pokušajima da otkrije istorijsku istinu o vlasnicima kuće u kojoj žive njegova tetka i ostali članovi njene porodice. O kakvoj je istorijskoj tajni reč?
Posle zemljotresa u Crnoj Gori (1979), gde je nakon razvoda roditelja kraće vreme živeo sa majkom, glavni junak, učenik drugog razreda gamnazije, vraća se u Novi Vrbas i nastanjuje u tetkinoj kući. Sasvim slučajno pronalazi razne tragove prethodnih vlasnika između ostalih i ugravirani natpis na limenoj pločici kamina na nemačkom jeziku (Bitte keine Abfalle in den Kamin werfen - Molimo ne bacajte otpatke u kamin) o kojima - kao o tragovima prethodnih vlasnika - niko ne želi da govori. To zbunjuje mladića pa otvoreno pita ukućane: „Zar kamin ne drže samo imućni ljudi? Mora da su bivši vlasnici bili bogati i školovani?“ Zid ćutanja, baš kao i neubedljivi odgovori, povećavaju dečakove sumnje i on pomno počinje da uči nemački tim pre što je u njegovom razredu i plavokosa devojka po imenu Herta Šleser koja ga dvojako interesuje: kao moguća partnerka u njegovoj mašti o „konačnom gubljenju nsvinosti“ i kao „učiteljica“ nemačkog jezika koji mu ne ide baš najbolje. Oba interesa će uspeti da ostvari, ali i da se u međuvremenu zaljubi u Hertinu dvadeset godina stariju sestru Sonju. Kroz taj ljubavni trougao mladić će vremenom saznati da su upravo ove Nemice, odnosno njihov stradali otac, bili vlasnici kuće u kojoj je živeo. Razočarano će spoznati i činjenicu da u zemlji postoje delovi istorije koji tek čekaju na demistifikaciju. U ovom slučaju reč je o osvetničkom progonu nemačke zajednice nakon Drugog svetskog rata. Klupko tajne se odmotava i mladić saznaje strašne stvari o logorima koji su postojali od 1944-1948, a u koje su smeštani nemački sugrađani uglavnom civili, mahom nevini ljudi, starci, žene i deca jer su pravi krivci odavno izbegli. Nova vlast je opustele, a bogate nemačke kuće naseljavala življem iz BiH i Crne Gore, i to uglavnom porodice prvoboraca i pristalica nove vlasti. Dobili su i nemačka imanja koja je valjalo obrađivati. Poreklom iz krša, nenaviknuti na nove uslove, kolonisti su se suočili sa ogromnim problemima. Mnogi od njih će se vratiti u postojbinu ne mogavši da izdrže uslove života i rada u ravnici. Dobar deo će ostati, ali većina će se teško integrisati u novo okruženje.
Progon podunavskih „Švaba“ bila je tabuisana istorijska tema do sredine devedesetih kada o njoj počinje otvorenije da se govori premda ne bez opreza. I danas ta tema ima negativne političke konotacije pa se neretko marginalizuje. Marojevićev roman je, između ostalog, i književni doprinos procesu detabuizacije te teme. Stoga roman ima univerzalnu poruku, fabula se mogla odigravati na bilo kom delu zemlje i biti pisana na ma kom jeziku. Tema romana - iako je za name prilike važna - mogla bi biti i puki dekor na romanesknoj građevini. Pokušaji njegovog svođenja na dnevnopolitička pitanja obična su zlonamerna podmetanja i bespotrebna vulgarizacija.
„Majčina ruka“ je uzbudljiv, potresan i umešno ispripovedan roman s tajnim prolazima ka „Žegi“ i „Parteru“ (raniji Marojevićevi romani). Mnogi kritičari smatraju da je ovo jedan od najboljih srpskih romana bar u prethodnih desetak godina. I da nije tako, svi se slažu da je ovo do sada najbolji roman Igora Marojevića, pa ga preporučujem kao nešto, što treba pročitati.
Autor: Dragan Tošić
Izvor: Lozničke novosti