Prikaz romana „Luna – Mesečev osvit“: Računanje na budućnost

Sa romanom „Luna – Mesečev osvit“ Ijan Mekdonald privodi kraju svoju trilogiju o kolonizaciji Meseca. Dovršavanje serijala sa ovako razrađenim zapletom neočekivano je dostignuće za naučnofantastičnog autora koji stvara toliko dugo kao Mekdonald. Prethodni serijali su ostali nedovršeni (Chaga i Everness) ili nisu zapravo ni bili serijali, već priče smeštene u istom svetu („Bespuće“ i „Ares Express“). S tim na umu, pre nego što nastavim, želim da istaknem da „Mesečev osvit“ ne treba čitati (a i ne može se čitati) kao samostalnu priču i neću se truditi da izbegnem otkrivanje radnje iz prethodnih delova.

Priče o kolonizovanju Meseca su izgleda ponovo u modi. Međutim, trilogija Luna ističe se po tome što je najusklađenija sa našim nesigurnim vremenima, time što negdašnju priču o libertarijanskoj bazi na Mesecu usmerava na probleme koji prožimaju našu sadašnjost i guše budućnost: dugove, finansije, kapitalizam koji nas nadzire potpomognut veštačkom inteligencijom, antropogene klimatske promene i budućnost energetike. U senci ekonomski razvijenog Meseca sa zavidnom kulturom liberalnog društva Zemlja izgleda kao relikvija koju razdiru klimatske promene, pandemije i energetska nesigurnost. Suprotno od uobičajenih kolonijalnih odnosa, zemaljska civilizacija nije ništa do isprazna pseudoimperija koja očajnički zavisi od ogromnih migracija viška radne snage na libertarijansko-imperijalni satelit i postnaftne energije koju on proizvodi.

Ipak, Mesec počinje da pokazuje zabrinjavajuće poznate simptome sopstvenog industrijskog razvoja. Priču prožimaju jektenija koja kroz usputne šapate ukazuju na ožiljke neobuzdanog kapitalizma. Izvan korporativnih naseobina površina Meseca podseća na „postindustrijsku pustaru“, po kojoj su razbacani „napušteni roveri i mašine za sinterovanje, zastarela oprema za prilagođavanje atmosfere [...] zastarela tehnologija, srušeni komunikacijski tornjevi, prevrnuti satelitski prijemnici, napukli kontejneri, bačeni roveri, uništeni vozovi“ – ukratko, „standardno lunarno smetlište odbačene mehanizacije“. Jasno se daje do znanja da je ovo cena tretiranja Meseca kao resursa koji se eksploatiše. Stoga, površinu Meseca ne naružuje samo staro gvožđe kao posledica razvoja. I sam lunarni reljef je izobličen: „Šinsko vozilo prolazi kroz uništeni pejzaž južnog Palusa; lunarne brazde su popunjene, krateri poravnavani dok nisu postali bore na Mesečevoj koži, regolit obrađivan i prosejavan dok iz njega nije isisan svaki atom koji nešto vredi“. Dok ruinirana Zemlja leži u pozadini razvoja, pitanje političke budućnosti njenog satelita koji je u potpunosti posvećen privredi konačno počinje da zauzima centralno mesto. Da li je Mesec resurs koji treba eksploatisati ili svet kojim treba upravljati?

Iako je veliki rat za kontrolu Meseca završen – Lukas je, uz podršku sa Zemlje, pobedio – u pozadini „Mesečevog osvita“ odigravaju se manji okršaji. I dok Mekdonald i dalje rado opisuje destrukciju, tinjajuće nasilje nakon velikog udara često je intimnije i ličnije, vrti se oko političkih otmica, laktanja preživelih u borbi za položaj i namirivanja ličnih računa. Drugim rečima, nalazimo se u trećem činu kada se situacija raščišćuje i priča zaključuje. Heroji će se obelodaniti, zlikovci biti kažnjeni, dok će mnoge druge, ako prežive, prosto slomiti ovo korporacijsko-imperijalno nasilno preuzimanje. U takvim okolnostima ton završnog romana je osetno drugačiji od prethodnih knjiga serijala, što se može naslutiti po relativno ozbiljnom početku.

Svaki od prethodnih romana počeo je uzbudljivim poglavljem osmišljenim da istakne određene novine i opasnosti lunarnog života ili, rečeno adekvatnijim neoliberalnim rečnikom, euforiju nesigurnosti. Prvi deo „Mlad Mesec“ počinje trčanjem na mesecu u kojem ljudi stavljaju svoja tela na iskušenje u svemirskom vakuumu kao znak prkosa Mesecu koji „zna hiljadu načina da vas ubije“. „Vučji Mesec“ na sličan način prenosi mladalački avanturizam kroz slobodan pad Robsona Korte, koji pada tri kilometra sa vrha grada na svom parkuru na niskoj gravitaciji. U oba početna poglavlja želja za prkošenjem smrti kroz sučeljavanje sa hladnom racionalnošću Meseca nema toliko veze sa borbom protiv prirode koliko podseća na bezočnost libertarijanske vladavine koja tržište uzdiže do nivoa prirode. Ovakve priče o preživljavanju i stamenom individualizmu imaju funkciju alegorijskog prikaza života bez društvenog sigurnosnog mehanizma, u kome se svaki dah broji i mora da se plati.

Uvodna rečenica novog romana preskače ovaj lažni heroizam i odmah prelazi na stvar: „Osam silueta prenosi kovčeg preko Mora plodnosti“. Nema više lažnog uzbuđenja zbog suprotstavljanja nemilosrdnim zakonima prirode ili pseudoprirode tržišta. Idealni svet Margaret Tačer – svet bez društva, koji kod Mekdonalda služi kao centralni princip za izgradnju sveta Lune – može da vodi samo do smrti, ili kako je adekvatno sročeno u „Mesečevom osvitu“, do „poznokapitalističkog gušenja“. Pre ili kasnije ugovori isteknu i prihodi presahnu, a sa njima i pristup osnovnim životnim potrepštinama na Mesecu: vodi, vazduhu, ugljeniku i informacijama. Ovakav ishod je neizbežan kada društveni vakuum zamaskiramo kao prirodni. Drugim rečima, „Mesečev osvit“, kao što se vidi iz uvodnog dela, prebacuje narativ sa pitanja rizika na pitanje plaćanja cene.

Baš kao i uvodni delovi druge dve knjige, pogrebna povorka preko industrijskog, ratom razorenog Marsa postavlja tematsku osnovu „Mesečevog osvita“. Ovo je roman posledica, brojanja mrtvih i sagledavanja uništenja koje se dogodilo u prva dva dela. Reklo bi se da se glavno etičko pitanje odnosi na konflikt između političko-finansijskih kalkulacija i žaljenja kao preuzimanja odgovornosti za takve odluke. U skladu sa neoliberalnim svetom Lune, ovo je finansijska logika o mogućnostima odlaganja budućnosti: sada kada je došlo vreme da se svedu računi, da li se rizik početne investicije isplatio? To se najjasnije vidi kroz narativ o Aleksiji kao Lukasovom novom Mão de Ferro (gvozdena ruka), njenoj potrebi da pomogne u osposobljavanju Lukasove nove vladajuće koalicije i njenom žaljenju zbog izazivanja masovne pogibije, Gvozdenog pada, kojim se spektakularno završava „Vučji Mesec“. Aleksija nije jedini primer; mnogi važni likovi su psihički i/ili fizički slomljeni. Marina se vratila na Zemlju gde je gledaju kao špijuna „iz neprijateljske nacije“. Više puta je napadnuta i shvata da je ona sama izvor opasnosti za porodicu kojoj je pokušala da pomogne svojim odlaskom na Mesec. Lukas je fizički onesposobljen povratkom na Zemlju i mora da očuva novu koaliciju zemaljskih korporacija i nacija kojima nije mnogo stalo do sveta na Mesecu. Lukasinjo, telo u kovčegu iz uvodnog dela, nalazi se u međuprostoru između života i smrti nakon što je nastradao na Luni u pokušaju da preživi rat njegovog oca. Arijel je napustila jedina osoba od poverenja, ostala je nepokretna i sada mora da se suoči sa novim režimom svoga brata. Ispaštaju čak i okoreli zlikovci romana; nakon smrti patrijarha Makenzija Brajs i Hedli Makenzi ulaze u pravi porodični rat. Mekdonald održava tempo, ali ima mnogo situacija koje treba razrešiti (i to nije sve).

Dok su kritičari mahom opravdano blagonakloni prema prve dve knjige serijala – hvalili su preciznost u izgradnji sveta, dikensovske likove i zaplet korporacijske sapunice – reakcija na treći deo je nezasluženo mlaka. Kritički osvrti koji su se pojavili upadljivo su šaroliki; hvali se vizionarstvo i opseg „Mesečevog osvita“, dok se kritikuje raštrkanost narativa. To se moralo očekivati od završnog toma serijala koji obiluje kompleksnim korporacijskim intrigama koje se odigravaju kroz neverovatno destruktivne porodične sukobe. I zaista, prva dva dela nisu pružila ništa što se ne bi moglo spektakularno uništiti. Često se stiče utisak da je Mekdonald toliko pažljivo gradio svet upravo da bi istakao cenu nekontrolisane destrukcije koja u svakom trenutku preti svakom gradu, ispostavi i deliću infrastrukture. Čak je i ogroman broj likova, koji zahteva struktura drame „pet porodica“, bio delimično neophodan kako bi autor imao na raspolaganju pozamašan broj ključnih likova koje može da ubije, dok glavni igrači koji nose zaplet i dalje ostaju.

Međutim, razrešenje je uvek teže od destrukcije i u skladu sa time završetak trilogije Luna suočen je sa sličnim problemom kao i završetak serijala sa kojim se često poredi: HBO ekranizacija „Igre prestola“. Kako na pozitivan način zaključiti narativ kada pred sobom imate krajnje antiutopijsku distopiju? Šta bi bio zadovoljavajući svršetak kada se od narativa očekuje povratak u uređeno stanje, ali to uređeno stanje ovaploćuje prvobitne distopijske premise? Naposletku, završetak kojim bi svet postao bolji je prosto nemoguć: šta god da se desi, na kraju ostaje kapriciozni autokratski vladar koga definiše sopstvena apsolutistička suverenost monarha. Seriji je od početka bilo suđeno da se završi orgijom smrti čiji će rezultat biti drugi čovek na drugom tronu – ali ovog puta onaj pravi, onaj kome je suđeno – dok se svaka pomisao na revolucionarnu promenu sa podsmehom odagnava uz cinično namigivanje. Drugim rečima, pseudotranscendentalna ideja sudbine prikriva mnogo prozaičniju i problematičniju materijalističku ideju antiutopizma – ideju da društvo ne može biti drugačije, da bi svaka radikalna promena bila na gore.

Iako je poređenje serijala Luna sa „Igrom prestola“ uglavnom zgodan marketinški potez – „Igra prestola na Mesecu“ je slogan koji su smislili sami izdavači kako bi privukli publiku mlađu od 40 godina koja ne bi mogla da razume Mekdonaldov opis serijala kao „Dalas“ na Mesecu – jedno poređenje je istinito: budućnost koja se čini nemogućom u narativu sa neoliberalnim ograničenjima. Na prvi pogled, čini se da Luna pati od istog problema: zašto bi nas bilo briga koja će korporacija na kraju zavladati Mesecom; koji nametnuti autokratski direktor želite da vam kontroliše pristup osnovnim životnim potrepštinama?

U zaključku prikaza romana „Luna – Vučji mesec“ zapitao sam se kuda ide serijal, uzimajući u obzir konfrontaciju između dva antiutopijska izbora: neoimperijalističko slobodno tržište Lunarne razvojne korporacije, u kojoj Mesec ima status nezavisne ispostave korporacije bez lokalne vlade, nasuprot otvoreno imperijalističkoj Lunarnoj mandatnoj asocijaciji i ponovnog preuzimanja lunarnog društva od konglomerata zemaljskih nacionalnih i korporativnih centara moći. Suočen sa ovim obeshrabrujućim opcijama, treći roman mudro sledi Lukasov taktički savet: „Verujem da je uvek dobro uvesti treću silu u jednostavnu binarnost. Ona seje nestabilnost i haos. Volim haos.“

Ovde „Mesečev osvit“ čini najosetniji preokret u odnosu na prethodne delove. Ono što je izgledalo kao primer novog poretka ispostavilo se kao međuvlada, momenat haosa u kome je tradicionalni poredak suspendovan. Kako Arijel kaže: „Stari mesec je mrtav. Umro je u prvom susretu sa finansijerima, predstavnicima vlade, vojnim savetnicima, dole u paklu Zemlje. Novi mesec još nije rođen. Igra nije završena“. Prvi put u serijalu budućnost koja odstupa od poznatih ograničenja postoji kao mogućnost. Međutim, destrukcija nije samo jednostavnija za opisivanje od raspleta već i od mogućnosti, što je odlično sumirano u sada naizgled neizostavnoj provokaciji Frederika Džejmsona, po kojoj je lakše zamisliti kraj sveta nego kraj kapitalizma. S tim u vezi, neujednačenost koju su primetili kritičari delimično je povezana sa narativno zahtevnijim investiranjem u otvorenost i mogućnost. Ako su nam prethodni romani dali spektakularne prizore destrukcije, poslednji tom pokušava da izvuče nešto novo iz ovih ruševina a da to nije jednostavan proračunat rasplet ili suđeni kraj.

Može li „Mesečev osvit“ da se otrgne cikličnoj finansijskoj sudbini u ime budućnosti i mogućnosti? Neću vam pokvariti kraj. Dovoljno je reći da, nakon što su sukobi među Zmajevima utihnuli, ostaje centralno pitanje, koje je uvek bilo negde u pozadini serijala i na koje se mora dati potpun odgovor: da li je Mesec samo još jedna lokacija koju treba razviti i uložiti kao investiciju u tržište budućnosti? Ili, možemo li zamisliti budućnost izvan naše finansijalizovane sadašnjosti, a da ona ne podrazumeva povratak na navodno dobra stara vremena proizvodne kapitalističke privrede (koja je i izazvala probleme, na šta nas podseća ruinirani lunarni pejzaž)? Možemo li zamisliti vrednost koja se ne svodi na povećavanje deoničarskog profita kroz tržišta budućnosti? Možemo li zamisliti razvoj koji ne podrazumeva destrukciju? Ukratko, kako da izbavimo budućnost od sadašnjosti koja se zasniva na siromašenju mnogih kako bi se pojedinci obogatili? Kako „Mesečev osvit“ odgovara na ova pitanja, nije toliko važno koliko činjenica da ih postavlja.

Autor: Hju Čarls O’Konel
Izvor: lareviewofbooks.org
Prevod: Borivoje Dožudić