Prikaz romana Kurta Vonegata „Klanica pet ili Dečji krstaški rat“

Prošle godine izašlo je kod nas novo izdanje „Klanice pet“, i dalje u starom, odličnom prevodu sineaste i prevodioca Branka Vučićevića, sa pogovorom pisca Gorana Skrobonje.

„Klanica pet“ izašla je prvi put 1969. godine i u međuvremenu postala klasik svetske književnosti. Pisana u vreme kada nije postojalo razumevanje za vojnike koji su se vratili sa fronta, niti jasna društvena svest šta bi posttraumatski sindrom mogao da bude, ovaj postmodernistički naučno/fantastični roman prati život američkog vojnika Bilija Pilgrima, koji je preživeo Drugi svetski rat i traumatično bombardovanje Drezdena da bi se vratio kući u Ilijum (država Njujork) gde je postao optičar. „Klanica pet“ je svakako jedna od najznačajnijih antiratnih knjiga, nastala delimično i prema stvarnim sećanjima Kurta Vonegata (1922–2007) koji je služio u Drugom svetskom ratu, i (kao i svoj junak) preživeo kataklizmično brisanje Drezdena iz postojanja.

Međutim, od surove faktografije sirove stvarnosti čitaoca „štiti“ prvo čudna vremensko-prostorna pozicija glavnog junaka, koji se nalazi svuda i u svakom trenutku u celom toku naracije, a drugo, apsurdistička Vonegatova postavka o vanzemaljskoj rasi Trafalmadorijanaca koji su glavnog lika u jednom trenutku oteli i odveli na svoju planetu (sem, ako se to, možda, sve ipak ne dešava u njegovoj glavi).

Trafalmadorijanci su rasa koja vreme ne posmatra linearno jer svaki trenutak simultano postoji u celoj večnosti (zato i nema smisla plakati na sahranama, propovedaju oni, jer čovek, ako sad nije tu, tu je u svim drugim trenucima svog života). Ovakvo viđenje stvarnosti preliva se i na glavnog lika, pa i na samu narativnu formu romana, tako da čitalac, zajedno sa Bilijem, neprekidno švrlja kroz različite trenutke gde protagonista u jednom trenutku maršira kroz sneg u razrušenoj Nemačkoj, a već u sledećem pregleda pacijentkinju da bi joj odredio dioptriju u svojoj ordinaciji u Ilijumu, godinama posle rata.

Neprevaziđeno majstorstvo pisca (koji je, uostalom, s razlogom klasik) u tome je što on sa ovakvom apsurdističkom postavkom, koja pre liči na klasičnu ironičnu postmodernističku igru nego na (anti)ratni roman, uspeva ne samo da vlada perspektivama tako da ih nikada nije teško pratiti već da pod slojevima lucidnosti i duhovitosti prikaže svu sirovu tugu, očaj i ranjivost koja ostaje iza civilizacijske traume rata (ili kolektivnog pokušaja čovečanstva da izvrši samoubistvo, kako bi Vonegat rekao), i da pokaže sve strahote razaranja i niskosti ljudskog roda, i urnebesnog besmisla naše (prilično klimave) civilizacije.

Autor: Nastasja Pisarеv
Izvor: Dnevnik