Žanr kriminalističkih romana se od svog začetka, u vidu nekoliko kratkih priča
Edgara Alana Poa iz sredine devetnaestog veka, razvijao gubeći na umetničkom izrazu u užem smislu te reči i razvijajući dramaturške potencijale, počev od romana Artura Konana Dojla i
Agate Kristi do onih svojevremenog kralja žanra Džona le Karea. U skladu sa demantovanjem postmodernističke tlapnje da je sve već napisano,
Džejms Elroj je krajem prošlog i početkom ovog stoleća elemente kriminalističke priče i trilera s jedne strane vratio bliže umetnosti, a s druge pojačao naboj napetosti u odnosu na svoje prethodnike. U tome ga, kao jedini neanglosaksonac u lancu kraljeva saspensa (pravo Le Kareovo ime je Dejvid Džon Mur Kornvel) svojski prati Norvežanin
Ju Nesbe (1960).
Možda smeštanje početka radnje njegovog trinaestog romana o legendarnom
detektivu Hariju Huleu u Elrojevu Kaliforniju upućenom čitaocu deluje kao omaž Skandinavca njegovom omiljenom živom piscu, međutim to nije jedini razlog za ovakav autorov izbor početnog opšteg okvira. Da se Hule nije obreo u San Francisku, s namerom da se uništi pošto je otpušten i ostao bez svega što je imao u Oslu, ne bi ga od autodestruktivnog pijančenja spasila bivša filmska zvezda Lusil, pa je tako dospeo u priliku da joj se revanšira kako bi je izbavio od otmice meksičke mafije, postupka kakav je prilično verodostojan za prilike u južnom delu Sjedinjenih Država. A kako bi to mogao da postigne, Hari prihvata da za novčanu naknadu pokuša da skine ljagu sa imena prebogatog nakupca nekretnina Markusa Reda, osumnjičenog za ubistvo, odnosno otmicu devojke čiji je on bio
sugar daddy. I onda, kao i uvek do sada, Nesbe stvara jedva izdrživ napon saspensa dajući već od početka podatke ko bi mogao da bude ubica, i to serijski, dozirano upućujući na tragove za koje se ispostavlja da su pogrešni, hitro menjajući tačke gledišta i teorije o mogućem autoru zločina i na trenutke, što se odgonetke tiče, smišljeno uvodeći čitaoca u slepu ulicu. Pritom su ambijenti i okolnosti na momente krajnje uznemirujući, delovi akcije i nasilja puni elektriciteta i adrenalina, konfrontacije likova iznenađujuće, ali su obrti – uvek uz savršen osećaj autora za „sliven“, spontan prelaz – elegantni. I time se otvara prostor za govor o drugoj, umetničkijoj, Nesbeovoj strani koja se ogleda ne samo u ponečem od rečenog ili duhovito ironičnim komentarima u romanu, nego i u psihološkom profilisanju likova i dubini pitanja koja se u narativu razmatraju prividno usputno, a zapravo suštinski.
Posle poraza u Oslu, Hule je zreliji nego do sada i u isti mah, iako deluje kao da je u potpunosti izgubio strah od smrti, senzibilniji i emotivniji. To se lakše odgoneta na platformi radnje iznedrene u svojevrsnom trouglu likova koji čine Hari kao protagonista – uz nereprezentativan tim pomagača koji je sam formirao – detektivka Katrina i antagonista, za kog se ispostavlja da je ubica. Pitanja kojima se Nesbe u ovom romanu bavi su istovremeno aktuelna, duboka i prikladno obrađena: organski uzroci za razvoj sadizma, empatija i njen nedostatak (prelomljeno i kroz razmatranja senzacionalističke štampe, porodičnog nasilja ili neumerenih ambicija), biološka oruđa, pravo na eutanaziju... mada ima i večnih pitanja poput prijateljstva, roditeljstva, poverenja, bola... U skladu sa visokim dramaturškim i artističkim ambicijama norveškog autora, završetak romana je otvoren u smislu da se i pored trilerski rešenog slučaja kog se Hule latio, umetnički diskretno i prefinjeno otvara prostor za četrnaesti roman o njemu.
Autor: Domagoj Petrović