Prikaz romana „Krhotine“: Oštrina i sjaj, glamur i jeza Elisove proze

Počev od ranih devedesetih pa sve do danas, u različitim varijacijama ali sa neizmenjenim interesovanjem publike, scenaristi i režiseri američkog brat packa stvaraju serije ili filmove koji opisuju svet mladih, društveno privilegovanih, sa one tamnije strane luksuza, hedonizma i neodgovornog odnosa prema stilu koji im je omogućen tuđim zaslugama. Od Beverly Hills 90210, preko The O. C., One Tree Hill i Gossip Girl, pa do najskorijih serija Riverdale i Euphoria, u međuvremenu dobivši naročito zanimljiv podžanr dark academia („Tajna istorija“, Saltburn), ovaj trend izlaganja jednog nekada visokoromantizovanog, a kasnije realizmu sa svim prljavštinama podvrgnutog prikaza života visoke klase ne jenjava. Deluje da su njegovi hroničari (autori) pripadnici iste generacije koju predstavlja piščev alter ego, narator i kreator radnje najnovijeg romana kontroverznog Breta Istona Elisa.

Kao što je Prust svojevremeno uzeo imenjaka Marsela za pripovedača i svedoka epohe, minuciozno psihološki i društveno istražene ciklusom „Traganje za izgubljenim vremenom“, Elis se poigrava autobiografizmom birajući da „Krhotine“ provuče kroz vizuru svoje mlađe verzije. U trenutku kada počinje izlaganje, taj polufiktivni Bret je afirmisan, sredovečni umetnik koji decenijama na razne načine beži od traume duboko utisnute jeseni 1981. godine. Međutim, dok je Prust verovao kako se pisanjem oživljeni trenuci zarobljavaju, pobeđujući zaborav, za Breta se isti postupak pokazuje kao jedini način da uspomene zauvek budu – pokopane. Stoga se vraća prekretničkom dobu kada je imao sedamnaest godina i sa grupicom najbližih prijatelja se našao u središtu sleda jezivih, kobnih događaja koji su zauvek razbili njihovu ljušturu nedodirljivosti.

Jer leto pred upis poslednje godine u prestižnoj privatnoj gimnaziji Bakli obeležile su beskrajne vožnje bulevarima Los Anđelesa, projekcije filmova i slušanje novotalasnih ploča koje danas uveliko smatramo legendarnim, eksperimenti sa seksom i drogama, u klubovima ili kraj bazena privatnih vila, izvan nadzora večito odsutnih roditelja – važnih zverki holivudske industrije ili advokatske prakse. Sve što zamišljamo kao tipičan kalifornijski san svakodnevnica je te „odrasle dece“, apsolutno nezainteresovane za svet napolju, uključujući Reganov dolazak na vlast, udaju ledi Dajane za britanskog prestolonaslednika ili bizarna serijska ubistva koja se odigravaju u neposrednom komšiluku. To jest dok potonja ne počnu da ih se tiču više nego što su slutili.

Tada još neautovani homoseksualac Bret, koji pokušava da simulira vezu sa grupi buržujkom Debi Šafer, relativnu popularnost u školi duguje druženju sa zlatnim parom generacije Suzan i Tomom. Dok radi na rukopisu svog prvog romana („Manje od nule“) i mašta o bekstvu iz El-Eja, održava dva tajna odnosa: prvi je pretežno seksualne prirode, sa uglavnom stondiranim otpadnikom Metom, a drugi, sa sportistom Rajanom, poprima znatno emotivnije osobine. Kao i, uostalom, ostatak njihovog kruga, glavni junak zna ko je i šta želi, dok u isti mah nastoji da se što bolje upozna. Mada spolja odgovaraju svakom stereotipu glamurozne Zapadne obale: prelepi, uvek u naglašeno markiranoj garderobi, besprekorno fit uprkos bezobraznoj dekadenciji, a (sada već tipično elisovski) mizantropski otuđeni, likovi nisu bez dubine i osećanja. Pisac ih portretiše detaljno, istraživački radoznalo, jer sam Bret nastoji da se tako pozicionira i vežba budući poziv.

Ali kada igrom slučaja, iako ne bez niza naknadno rekonstruisanih zloslutnih signala, dolazak harizmatičnog novog učenika Roberta Malorija počne da se čudno podudara sa izvesnim aspektima delanja tajanstvenog Ribara i hipi sekte po kraju, sve postaje zaista uznemirujuće. Najpre njeni snažni nagoveštaji, a zatim i sama smrt, pored ostalog razbijaju čvrsto vezanu, statusom zaštićenu i kontrolisanu zajednicu. Čitavo vreme Bret polubespomoćno razmišlja nije li sve u velikoj meri rezultat paranoje, preterivanja maštovitog uma pisca – i da li bi obraćanje čuvarima zakona spečilo dolazeće tragedije ili ga izložilo neprijatnom publicitetu?

Tu se vešto sustiču tačka gledišta pripovednog i doživljajnog, odnosno, sadašnjeg i nekadašnjeg „ja“, odraslog i adolescenta Breta, čije iskustvo sa udaljenosti zamagljuje, ujedno dramatizuje, trenutak proživljavanja svega (radi se o postupku majstorski demonstriranom najpre u Dikensovim „Velikim očekivanjima“). Naslovni pojam aludira na viđenje pojedinačnih svetova punih tajni, čije rasulo, u fragmentima, pisac teži da racionalizuje i shvati. Ujedno su pod krhotinama podrazumevana sećanja, uz oštre i bolne emocije koje ih prate.

I obimom i načinom zahvata teme, Elisov trinaest godina očekivani roman je veliki, a takvim ga ponajviše čini stil izlaganja, dočaran odličnim prevodom Nikole Pajvančića. Klasično realistički široko deskriptivan, kretanjem junaka kroz prostor pravi jasnu, preglednu mapu grada i okoline, vozeći nas od Beverli Hilsa i Malholanda do Palm Springsa, dok iz kanjona prete noćna oglašavanja kojota. Sa zaoštravanjem relacija i rastućim opasnostima pojačava se napetost epizoda, tako da u pojedinim (uvek pravim) trenucima atmosfera istinski ledi krv. Konačno, utkanost pop kulture kao neodvojivog, pratećeg saundtreka života mladih, jer reference na bendove i njihove pesme smisleno su razbacane duž priče, jedna je od posebnih lepota već po sebi dovoljno atmosferične knjige. Od jezive simbolike kojom „Ghost Town“ odzvanja Metovom kućicom kraj bazena, do svojevrsnog lajtmotiva odgovarajućeg prividnoj emocionalnoj oduzetosti i ravnodušnosti: pesme „Vienna“ Altravoksa, preko Ajshausa, Blondi, Sajkadelik fersa, Djuran Djurana, Kim Vajld i ostalih legendi novog talasa/novog romantizma – stihovi nisu tu tek radi razmetanja intermedijalnošću ili činjenja junaka „intelektualnim snobovima“ sa dobrim ukusom (a većina ih, svakako, čita, prati i promišlja svet dalje od mode i populizma). Muzika ovde služi kompletiranju slike, njenih živih boja, svih oseta i pulsiranja trenutka u vremenu.

Podsetićemo se talasa tinejdž horora, nastalih pretežno tokom devedesetih i sa sličnom matricom (najbolji primer je „Znam šta ste radili prošlog leta“), jer Elis sve to istovremeno inkorporira i razara, stvarajući narativ koji sve vreme naginje jedinstvenoj, jednoobraznoj celini, ujedno se rasipajući na oštre predmete. Krhotine su često posledica pristupa (nepouzdanog?) pripovedača, ali i jedini mogući simbol iznutra razbijenog sveta čiji sjaj kao da već lokacijom, još od zločina Mensonove „Porodice“, na prokletstvo osuđuje žitelje Grada anđela / Grada greha. Ta ambivalencija prostora, između ostalog, odjekuje dok junaci otkrivaju Dorse i besomučno vrte „L.A. Woman“, vagajući da li je to gde se nalaze City of light – ili City of night?

„Krhotine“ su po svemu savršen materijal za seriju, što su producenti i reditelj Luka Gvadanjino takođe već prepoznali, pa je najavljena ekranizacija. U srcu holivudskog okruženja gluma je veoma važan motiv pripovedanja i psihologije likova. Tokom izlaganja, u retrospektivi oživljavajući svoje nekadašnje reakcije, Bret iz uloge stvarnog učesnika (pristalog da se, kao i ostali, pretvara) prelazi u rolu pisca (koji, možda preuveličavajući, svejedno sagleda širi plan). I dok posmatra druge, vidi više sagovornikovih lica, pred očima mu se smenjuju maske, dokazujući kako su svi deo jedne velike igre. Posredstvom spoznaje da svako na određenom planu glumi, nepoverenje raste i pojačava tenziju među prijateljima.

Još jedna uloga koju Bret preuzima je – detektivska, usled čega podozrivost, strah i konstrukcije, koje drugi kao da ne vide u jednako logičnom svetlu, čine da počinje zvučati neuravnoteženo i rastrojeno. Te psihološke igrice deluju kako na okolinu, tako i na čitaoca, zadržavajući otvorenom sumnju u sposobnost rezonovanja napetog, jedino različitim opijatima smirivanog pripovedača. Tako se roman istovremeno razvija u pravcu krimi, horor, psihološke priče i drame o zapletenosti veza među mladima iz generacije znatno obeležene uticajem muzike, filmova, stripova i knjiga.

Iznad svega, „Krhotine“ stavljaju na probu verodostojnost, postojanost i ograničenja narativa, baveći se složenim fenomenima želje, potiskivanih čežnji i stalnog kretanja između ličnosti i poze, ispovesti i performansa, blistave maske i zlokobne senke. Poput stakla, Elisov novi tekst sija, preti i baca odraz nad kojim se vredi zamisliti.

Autor: Isidora Đolović