Prikaz romana „Kaikeji“: Briljantno ispredena nova verzija priče o prezrenoj kraljici iz indijske mitologije

Jedan od najbolje prihvaćenih trendova u izdavaštvu u poslednjih nekoliko godina su nove verzije mitoloških predanja koje fokus drevnih priča sa legendi i folklora pomeraju na često zanemarene, ignorisane ili nepravedno ocrnjene žene koje se nalaze na njihovim marginama. Iako su knjige kao što su „Kirka“ Madlin Miler, „Ćutanje devojaka“ Pet Barker i „Kćeri Sparte“ Kler Hejvud zaista fantastične priče koje mnogim nedovoljno poznatim ženskim likovima iz klasičnih dela vraćaju glas, sve one uglavnom imaju tendenciju da se fokusiraju na izričito zapadnjačke tekstove, poput „Ilijade“, „Odiseje“ ili mita o Tezeju i Minotauru.

Na svu sreću, debitantski roman Vaišnavi Patel „Kaikeji“ tu je da se to promeni, sa svojim žestokim i feminističkim preoblikovanjem priče o jednoj od najprezrenijih kraljica u indijskoj mitologiji, najpoznatijoj po tome što se u epskoj poemi „Ramajana“ suprotstavila bogovima. U originalnoj priči je Kaikeji prikazana kao zla maćeha, dok u poemi, pod uticajem ljubomore, ona proteruje Ramu iz kraljevstva, da bi na tron postavila vlastitog sina.

Međutim, Vaišnavi Patel u novoj verziji priče njen crno-beli lik oslikava u više boja – Kaikeji prikazuje kao hrabrog i saosećajnog vođu koji ne pokušava da ostvari isključivo vlastite ciljeve. Zapravo, ona odlučno odbacuje uredbe patrijarhalnog društva, koje žene doživljava kao dodatak muškarcima u njihovim životima, u nadi da će stvoriti bolji svet za sve.

Jedina devojčica od osmoro kraljevskih naslednika, Kaikeji, još kao dete, brzo saznaje da žene u svetu u kome žive odlučuju o jako malo stvari, i da skoro da i nemaju moć da išta u njemu promene. Priča o Kaikeji počinje izgnanstvom njene majke (koju je otac skoro bez ikakvog objašnjenja iznenada proterao), bez ikakve nade da će je ikada ponovo videti. Potresena Kaikeji primorana je da na sebe preuzme neke od majčinih dužnosti, i počinje da shvata da bez obzira na to šta sama bude želela, njena budućnost će neizbežno biti vezana za osobu za koju će se udati (i činjenicu da li će tom čoveku uspeti da podari sinove), želela to ona ili ne.

Prilikom čestih poseta biblioteci palate ona otkriva svitke koji je podučavaju kako da uđe u Vezivnu ravan, meditativno astralno carstvo gde može da vidi i putem magije manipuliše nevidljivim nitima koje je povezuju sa drugima. Ona koristi ove niti da produbi, promeni ili kontroliše svoje odnose sa onima oko sebe, počevši od podsticanja brata blizanca Judadžita da je nauči da se bori kao ratnik, pa sve do navođenja svojih učitelja u palati da joj dozvole da uči ozbiljnije predmete i navođenja njene voljene sluškinje da joj daje lekcije o tome kako da bude prava kraljica.

Kada postane treća žena Dašarata, kralja Kosale, koji nema dece, i nastani se u dalekom gradu Ajodji, počinje da koristi Vezivnu ravan kako bi ojačala njihovu vezu, pa time i da navede muža i njegove savetnike da njoj, njegovim ostalim suprugama i, na kraju krajeva, svim ženama u celom kraljevstvu daju više slobode i moći nego što su ikada ranije imale.

Ideja da Kaikeji može da manipuliše osećanjima i željama drugih je istovremeno i neprijatna i problematična, to je preokret koji nagoveštava neke mračnije aspekte njene ličnosti koje naginju ka nametanju kontrole drugima. I ove sposobnosti ne koristi uvek iz razloga koje bismo mogli smatrati nesebičnim. Tokom celog romana autorka pokušava da na humaniji način prikaže osobu koja se najčešće pamti po najgorim delima i pruži neophodnu dubinu i kontekst za njene postupke pomoću kojih, iako ih to možda ne čini boljim, barem lakše razumemo njeno ponašanje i postupke.

Kaikeji od zlobne, ljubomorne žene postepeno prerasta u revolucionarku, ženu koja se bori da obezbedi sebi mesto u svetu koji joj govori da je vredna samo u odnosu na muškarace u njenom životu – kao nečija ćerka, žena ili majka. Odbijajući da bude potčinjena ili ućutkana, Kaikeji daje sve od sebe da sama upravlja svojom sudbinom. I premda sve to može dovesti do nekih sebičnih, pa čak i bolno destruktivnih grešaka, te odluke osvetljavaju deo preko potrebnog šireg istorijskog i kulturnog okvira. (U ovoj verziji priče čak i najgori postupci skoro uvek potiču iz želje da sama postupa i gospodari vlastitim životom, što joj je često uskraćeno.)

Njen odnos sa mladim prestolonaslednikom Ramom, po kome je nazvana čuvena epska indijska poema i kojeg će na kraju ukloniti zbog sopstvenog sina Barate, živopisno je prikazan, kao i njihov odnos zbog kog je očigledno da im je veoma stalo jedno do drugog. Ipak, oni se često sukobljavaju zbog njegove očigledne nezrelosti, božanskih moći koje uopšte nije spreman da koristi i njegovog prihvatanja konzervativne religije koja bi dodatno ograničila ulogu žena u javnom životu u njihovom kraljevstvu. (Što je u potpunoj suprotnosti sa svim onim za šta su se tokom celog njegovog života Kaikeji i ostale supruge njegovog oca borile.)

Roman Vaišnavi Patel živopisan je i maštovit – autorka je stvorila priču koja po ambicioznosti i obimu može da parira poemi iz koje je preuzela svoju heroinu. Zbog svojih složenih političkih previranja i spremnosti da se bavi kompleksnim pitanjima o religiji, kao i zbog velikog broja snažnih ženskih likova i tragičnih okolnosti, „Kaikeji“ je roman koji apsolutno zaslužuje svu pažnju ovog sveta.

Autor: Lejsi Boer Milas
Izvor: pastemagazine.com
Prevod: Kristijan Vekonj