Horhe Volpi je jedan od najznačajnijih meksičkih pisaca srednje generacije, a za proznu knjigu „Tkalja senki“ dobio je iberoameričku nagradu za narative „Planeta-Kasamerika“. Da brojna pohvalna mišljenja o romanu i odluka da se on ovenča prestižnim priznanjem nisu nimalo slučajni, nazire se već po autorovom odabiru glavnih junaka. U pitanju su Kristijana Morgan, liberalna psihoanalitičarka sa Univerziteta Harvard i profesor Henri Mari, profesor s istog univerziteta. Budući da su njih dvoje ljubavnici, u najznačajnije likove spadaju i njihovi bračni drugovi, Vil Morgan i Džozefina Rentul, koji s vremenom postaju svesni šta im se sa partnerima dešava ali tu ne mogu ništa da promene.
Da bi veza između Kristijane i Henrija/ Harija bila još motivisanija, njih dvoje su poštovaoci Karla Junga, još jednog bitnog lika romana, koji ih prima na seanse. Kao i jedan od očeva psihoanalize, Kristijana Morgan i Henri Mari su istorijske ličnosti, čija je imena za potrebe svoje proze Horhe Volpi blago promenio i na završnim stranicama naveo izvore kojima se poslužio u rekonstrukciji melodramske priče. Široka je to povest: prostire se od početne, intelektualne ljubavi preko telesne, do apsolutne, na kakvu Jung i ohrabruje Kristijanu i Henrija. Pošto se već iz kratkog opisa može nazreti da su zajedničke dogodovštine para same po sebi vrlo maštovite, mora se zaključiti da je Horhe Volpi izabrao likove dovoljno složene za sopstvene visoke književne aspiracije, koje uvek podrazumevaju rizik za pisca. Međutim, njegova pravovremena zaokruživanja kratkih fragmenata naracije i prekidi povremenog „kićenja“ rečenica doprinose potpunoj depatetizaciji i, samim tim, izbegavanju najveće klopke pisanja o apsolutnoj ljubavi, makar se na kraju ispostavilo da ona to zapravo nije bila.
Potencijalne zamke ovakvog postupka meksički autor je takođe preokrenuo u svoju korist centrirajući se na građenje središnjeg lika – kakav je onaj Kristijane Morgan – još i više nego na ljubavnu priču, samu. Govorimo o ženi koja je u stanju da gotovo jednakom ljubavlju voli zakonitog muža, impotentnog Vila, i svog ljubavnika Henrija; prvog s poštovanjem udate žene a drugog sa žarom neophodnim za ponovno – i, samim tim, radikalno – osmišljavanje koncepta ljubavi. Volpi koristi dnevnik istorijske Kristijane Morgan, u kojem ona prepričava sesije sa klasikom psihoanalize i – budući nadarena za umetnost – nastoji da ličnu uznemirenost sesijama ilustruje crtežima, od kojih su neki reprodukovani u romanu. Pritom je glavna junakinja kadra da na svestan način kontroliše sopstveno nesvesno. Drugim rečima, meksički pisac je za osnovu glavne junakinje izabrao veoma slojevitu osobu, što mu ne smeta da elegantno izvedenim književnim sredstvima pomiri njene unutarnje protivrečnosti. Radnja se pak proteže duž nekoliko decenija, a njeni elementi naizgled su oprečni do prividne neuklopivosti (apsolutna ljubav, propast porodice, Jung i psihoanaliza, samoubistvo, CIA s kojom Mari sarađuje…). Neizbežne vremenske preskoke unutar sižea koji na srazmerno malom prostoru od 270 stranica pokriva razdoblje dugo bar četiri decenije, Volpi opisuje uvek vrlo smireno, bez popratnog čitalačkog „trzaja“ baš kao što je oko protivrečnosti glavne junakinje uspeo da opiše dovoljno pravilan luk da joj da književnu uravnoteženost, u svakom slučaju znatno veću od one koju je istorijska Kristijana Morgan imala u životu. Takvi i toliki pomaci u odnosu na – ma koliko bogat i verodostojan – materijal iz stvarnosti uvek su znaci zrele literature.
Autor: Domagoj Petrović