Prikaz romana „Hamnet“ Megi OʼFarel

Parohijske knjige i sudski spisi iz vremena vladavine Elizabete I prošli su do današnjeg dana kroz ruke više hiljada istraživača. Svaki od njih je tragao – a mnogi to još uvek čine – za tragovima Vilijama Šekspira. Ono što se o njemu sa sigurnošću zna, a nije obojeno zadivljujućim i često veoma neobičnim spekulacijama stručnjaka, jedva da bi stalo u neku tanju monografiju. Vilijam Stajron je jednom prilikom izjavio da pisci istorijskih romana najbolje rade svoj posao kada se hrane malim porcijama. Porcije koje su se našle na raspolaganju autorki Megi OʼFarel bile su oskudne, ali ipak slasne – sićušni zalogaji, tek toliki da razbuktaju maštu nekoga obdarenog beskrajnim saosećanjem.

Danas, na primer, znamo da se Šekspir sa osamnaest godina oženio dvadesetšestogodišnjom ženom po imenu En ili Agnes Hatavej, koja je bila u trećem mesecu trudnoće. (Ništa neobično za to doba: dokumentacija o sklopljenim brakovima i krštenjima ukazuje nam da je čak trećina nevesta pred oltar stizala u drugom stanju.) Hatavej je nekoliko godina ranije ostala bez oca, vlasnika farme u blizini Stratforda na Ejvonu, i raspolagala je nasledstvom koje joj je omogućilo da u izboru životnog saputnika bude izbirljivija od većine žena tog vremena.

Šekspir je posedovao onovremenski ekvivalent gimnazijskog obrazovanja i bio sin rukavičara Džona Šekspira, nekada uvažavanog građanina Stratforda koji je, do trenutka kada je njegov sin napunio osamnaest godina, zbog finansijskih i pravnih problema prokockao reputaciju i spao na niske grane.

Šekspirovi biografi (treba li uopšte napominjati da su svi odreda bili muškarci?) vekovima su od ovih mrvica konstruisali mizoginistički scenario: starija usedelica se hvata za slamku spasa namamivši u zamku neiskusnog mladića, a zatim sledi brak na daljinu, lišen svake ljubavi. Džermejn Grir je 2007. godine knjigom „Šekspirova žena“ sprovela ubedljivu korekciju ovog bespogovorno prihvaćenog narativa, pripisujući pritom zasluge za postojanje takvih biografija od pamtiveka prisutnoj sklonosti učenjaka muškog pola da zanemare ulogu žena, a naročito supruga, u životima umetnika i intelektualaca. OʼFarel u intervjuima ističe da je studija Džermejn Grir imala velikog uticaja na formiranje njenih stavova.

Brak Šekspirovih u „Hamnetu“ komplikovan je i daleko od idealnog, ali istovremeno pun ljubavi i strasti. Hatavej je predstavljena kao pronicljiva mlada žena nemirnog duha, koja oseća duboku povezanost sa prirodom koja je okružuje. Kao takva, ona budi interesovanje frustriranog tinejdžera koji još uvek traga za svrhom u životu i koji se, zbog situacije sa osramoćenim ocem i neizvesne budućnosti, nikako ne može smatrati sjajnim kandidatom za brak. U ovoj priči, finansijski nezavisna Agnes je ta koja čini ozbiljan ustupak odlukom da se uda za nekoga ko se nalazi u nepovoljnijem društvenom položaju od nje.

Još nekoliko istorijskih činjenica: šest meseci nakon novembarskog venčanja Šekspirovih na svet dolazi devojčica po imenu Suzana, a dve godine kasnije par dobija blizance Džudit i Hamneta. Samo jedanaest godina kasnije, Hamnet će napustiti ovaj svet. (Uzrok smrti je nepoznat. OʼFarel pretpostavlja, ne bez razloga, da je umro od kuge.) Vilijam Šekspir je u to vreme već etablirani dramski pisac u Londonu. Porodici je obezbedio komotan život i redovno ih u posećuje, a značajan deo zarađenog novca ulaže u kupovinu nekretnina u Stratfordu.

Šekspir se, međutim, ne nalazi kod kuće u napetom trenutku kojim nas autorka uvodi u svoju priču. Dečak Hamnet uspaničeno traži pomoć. Njegova sestra bliznakinja se iznenada razbolela. Mi osećamo kako njegov strah iz trenutka u trenutak raste jer mu ne polazi za rukom da pronađe nekog od odraslih – pre svega majku – koji bi znali kako da joj pomognu.

OʼFarel nam već tu, na početku, jasno daje do znanja da će njen roman govoriti o ljudskom bolu: o tome kako ga doživljavamo, kako na njega reagujemo, kolika je njegova cena i kome sve nanosi štetu. „Svaki život ima svoje jezgro, svoje središte, svoj epicentar, iz kojeg sve izvire, gde se sve vraća“, piše ona. „Ovo je trenutak odsutne majke: dečak, prazna kuća, pusto dvorište, krik koji niko ne čuje. … To će počivati u samom njenom jezgru, do kraja života.“ Majka je udaljena više od milje, brine o svojim košnicama. Narastajuća panika njenog sina prelepo je jukstaponirana smirenom opisu njenih aktivnosti u polju. Da li bi njeno prisustvo odbranilo dete od kuge? Verovatno ne. Ali razum nije od naročite pomoći u rešavanju jednačina bola.

Autorka to dobro zna. U svojim fascinantnim memoarima pod naslovom „I Am, I Am, I Am: Seventeen Brushes With Death“ detaljno je pisala o brojnim situacijama u kojima se našla oči u oči sa anđelom smrti, a kao majka devojčice rođene sa potencijalno smrtonosnom bolešću, dobro je upoznata sa strahom, bolom i krivicom koje u roditeljima izaziva patnja njihove dece.

Ovaj roman – kao produžena spekulacija o tome kako je Hamnetova smrt doprinela nastanku jednog od najpoznatijih komada njegovog oca – govori o preobražaju života u umetnost, ali istovremeno i sam predstavlja izvanredan primer jedne takve transformacije.

OʼFarel je u svojim memoarima do tančina opisala kako je sa osam godina obolela od encefalitisa, zamalo umrla i bila vezana za krevet više od godinu dana. Kada opisuje Džuditinu slabost i bolove, njenu bespomoćnost dok leži u krevetu i posmatra kako zidovi sobe i krevet pred njenim očima menjaju oblik, mi smo gotovo svesni da nam ove eksplicitne opise grozničavih halucinacija saopštava neko ko ih je doživeo.

Autorka je povukla mudar potez ne dozvolivši da rezultati njenog istraživanja bace u senku priču koju je želela da ispriča. Ona nas ne zatrpava podrobnim opisima tehnika za pravljenje rukavica niti egzegezom o ilegalnoj trgovini vunom u tjudorskoj Engleskoj, ali umeće sa kojim piše unosi u naše nozdrve mirise novih koža u rukavičarevoj radionici i jabuka poređanih u zimskoj ostavi, a u naše oči prizore kišom opranih ulica do kojih se, kroz uske prolaze između zgrada, probijaju zraci bledog londonskog sunca.

Centralno pitanje romana glasi: zašto je Šekspir svoje najpoznatije delo nazvao po sinu koji je umro nekoliko godina ranije? (U parohijskim dokumentima iz tog perioda može se videti da je ista osoba nekad upisana kao Hamlet, a nekad kao Hamnet. Očigledno je da se radi o različitim verzijama istog imena.)

Priča se s vremenom razvija u intrigantnu spekulaciju, koju ovde nećemo otkrivati, a kako se bliži kraju, vodi nas dirljivom i optimističnom zaključku da se čak i u trenucima najdublje tuge i beznađa može pronaći uteha i put ka isceljenju.


Autor: Džeraldin Bruks
Izvor: nytimes.com
Prevod: Jelena Tanasković