Prikaz romana „Eumenide“: Kontroverzno putovanje kroz najmračnija poglavlja evropske istorije

Ova izuzetna knjiga prvi put je objavljena u Francuskoj 2006. godine pod naslovom Les Bienveillantes. U pitanju je prvo značajno delo Džonatana Litela koje je postiglo sasvim neočekivani uspeh. Izdavač Galimard prvobitno je objavio 5.000 primeraka. U roku od nekoliko meseci roman je prodat u 300.000 primeraka, dok su ga kritičari okarakterisali kao najznačajniju knjigu u prethodnih pedeset godina i dodelili joj Gonkurovu i nagradu „Femina“. Prava na objavljivanje u inostranstvu otkupljena su za izuzetno velike sume pa je i širom Evrope knjiga prodata u preko milion primeraka! Sada kada je dostupna i u našem prevodu, izvesno je da će još jednom izazvati sličnu pometnju!



Čime je ovaj roman zavredio toliku pažnju? Publikacija od nešto preko 1.000 stranica, koju je na francuskom napisao Amerikanac, mada Amerikanac školovan u Francuskoj, svakako će privući pažnju. Poznata je, međutim, postala prevashodno zbog tema kojima se bavi. Roman „Eumenide“ bavi se Holokaustom i nacizmom iz perspektive jednog od dželata, SS potpukovnika na Istočnom frontu koji je pridružen operativnoj grupi, mobilnom odredu za pogubljenje, čiji je zadatak bilo ubijanje Jevreja, partizana i ostalih „nepoželjnih elemenata“ koji bi se našli na putu nemačkog napredovanja. U Francuskoj i širom Evrope vodile su se žustre rasprave o moralnosti odluke da se takvom liku da pravo da iznese svoje viđenje događaja. U Nemačkoj je Litel optužen da je „pornograf nasilja“.

„Eumenide“, međutim, uspeh duguju i sopstvenom kvalitetu. Uprkos kontroverznosti teme, ovo je izuzetno upečatljiv roman koji će čitaoca ostaviti pod utiskom ekstremnosti koliko realizma toliko i nadrealizma, na iscrpljujućem putovanju kroz neka od najmračnijih poglavlja evropske istorije.

Maks Aue, narator, po struci je pravnik, po vokaciji klasičar, a po prirodi esteta. Čita Flobera dok luta šumama na severu Pomeranije, bežeći od nadolazećih ruskih trupa i uživajući u najboljem francuskom klaretu. (Kao što nemački kritičari vole da istaknu, Litel se mnogo bolje snalazi sa elementima francuske kulture nego nemačke.) Auea interesuju moguća filozofska opravdanja za masovna ubistva Jevreja i redovno konsultuje Platona. Istovremeno je i prikriveni homoseksualac, koji je nekada davno bio u incestuoznoj vezi sa sestrom, i koji je osumnjičen za brutalno ubistvo svoje majke i očuha. Može se raspravljati o tome da li svi navedeni elementi u jednom književnom liku (ili nacisti) deluju verodostojno. Kako je, međutim, Litel istakao, njegovo interesovanje za grčku mitologiju i hladan i ironičan pogled na svet Auea čine sjajnom prizmom kroz koju se mogu posmatrati istorijski događaji.

Jedan od ciljeva ovog romana, bar kako Litel to doživljava, jeste dokumentovanje. Kakve god da se kritike mogu uputiti na račun knjige, niko u pitanje ne može dovesti temeljnost istraživanja koje je prethodilo njegovom pisanju. U pitanju je opsežan proces koji je trajao pet godina i uključivao obilazak svih terena koji su opisani. (Knjiga je napisana brzo, rukom, tokom jedne zime u Moskvi.) Litel ubacuje lik Auea u niz impozantnih istorijskih okolnosti. Detaljnošću, ritmom i jasnoćom posebno se ističu stranice posvećene njegovom dolasku u Staljingrad. U pitanju je narativni foto-realizam, delo darovitog pisca koji svedenom, jasnom prozom uspeva da dočara snažan osećaj lokacije i akcije. Grube skice najuticajnijih članova nacističkog režima, uključujući i portret Hitlera u bunkeru, izuzetno su upečatljive. Nije ni čudo što su francuski kritičari insistirali na povratku realizma devetnaestog veka i čak govorili o novom „Ratu i miru“.

Bilo bi, međutim, pogrešno vrednovati „Eumenide“ samo na osnovu onoga što donose u smislu istorije. Roman predstavlja upečatljivu vojničku avanturu, ali i studiju kolektivne patologije. U pitanju je, pre svega, prefinjeno istraživanje pitanja moralnosti, zla i sreće. Litel je u intervjuima izjavljivao kako mu je lik Auea omogućio da istraži pitanja i postupke koja bi, da je rođen u drugo vreme i pod drugim okolnostima, možda počinio i sam. U uvodnom delu romana Aue pretpostavlja da postoji jezivo saučesništvo između njega i čitalaca. Prva rečenica – „Braćo ljudska, dozvolite mi da vam ispričam kako se to odigralo“ – podseća, posebno u francuskom originalu, na Bodlerovu: „Čitaču, ti znaš to nežno čudovište, – / licemere, ti, moj brate, nalik na me!“ (Hypocrite lecteur, mon semblable, mon frère, u prevodu Dimitrija Jovanovića). Litel time želi da istakne da ne postoji jasna granica između običnih ljudi i onih koji su odgovorni za zlodela kao što je Holokaust. Jer nema apsolutnog zla, bilo ono banalno ili drugačije. Postoje samo, kako kaže Aue, „razlozi, ne znam da li dobri ili loši, ali u svakom slučaju, ljudski razlozi“.

Roman u celini na izuzetan način pokazuje kako „obični ljudi“ postaju ubice. Kroz prvih dve stotine stranica pratimo operativnu grupu koja obavlja svoje gnusne zadatke. Mada su mnogi članovi grupe okorele antisemite i sadisti, većina ih je sasvim normalna. Kako se masakri smenjuju, tako i oni postaju sve brutalniji. U početku neki zaziru od toga da ubijaju nenaoružane civile, ali će takvo oklevanje uskoro postati stvar prošlosti. Oni piju pivo i jedu kobasice u pauzama akcije kod Kijeva, tokom koje je više od 3.000 Jevreja ubijeno za dva dana. Njihovi nadređeni sa mukom obuzdavaju dobrovoljce koji žele da učestvuju u streljanjima. U trenutku kada Aue stiže u Aušvic, ovaj proces kolektivne desenzitizacije dostiže vrhunac. Industrijalizovana smrt ogromnih razmera, osmišljena delom i kako bi se jedinice poštedele direktnog učešća u masovnim pogubljenjima, smatra se racionalnim, čak neizbežnim rešenjem „jevrejskog problema“.

Način na koji su prikazane nacističke akcije svakako je u skladu sa poslednjim rezultatima istraživanja holokausta, koja su obesmislila izgovor nisam imao izbora, jednostavno sam ispunjavao naređenja. Najnovija istraživanja su pokazala da oni malobrojni pojedinci koji nisu želeli da učestvuju u pogubljenjima nisu trpeli nikakve sankcije. Istina ipak jeste da, mada su se mnogi protivili streljanju nenaoružanih Jevreja, posebno žena i dece, nije bilo nikakvih pokušaja ozbiljnije pobune. Nepokolebljiva vera u neophodnost njihovih postupaka značila je da je početna nesigurnost prevaziđena, a ubijanje postalo posao kao i svaki drugi.

„Eumenide“, kao i svaki roman sličnog obima, ima pokoju manu. Brojne skatološke i seksualne aluzije nekim će čitaocima delovati preterano. Na osnovu opširnog opisa Aueove dijareje, pa sve do umirućih radnika u jednoj fabrici Trećeg Rajha koji se olakšavaju stojeći zato što prekid u radu znači sigurnu smrt, moglo bi se zaključiti da je ovaj roman preokupiran fekalijama. U nekom trenutku Maks, preživljavajući sopstveni armagedon sa padom Nemačke, sebe sodomizuje granom, što nekima može biti mnogo.

Uz to je zaplet koji se tiče incesta i ubistva, a u okvirima kog preko pola Evrope i preko polovine romana Auea jure dva policajca, možda preterano neurotičan i neverovatan. Litel često narativu dozvoljava da odluta, posvećujući dosta prostora vanrednoj birokratskoj prepirci između SS i redovne vojske o tačnoj definiciji Jevreja na Kavkazu, ili svađama oko teritorije koja se vodi između nacističkih oficira. Iako će se čitaoci možda namučiti da ih savladaju, ovi odlomci sadrže važne istorijske činjenice!

Litelova završna poruka očekivano je sumorna. Naše relativno svođenje ove najveće evropske traume na dane sećanja, muzeje i knjige koristan je način za izbegavanje potrebe da se suočimo sa najtežim pitanjem od svih – onim koje se tiču ne žrtava, već počinilaca. Svaki pokušaj da se počinioci holokausta prikažu kao ljudska bića, kako je to, na primer, učinjeno u nedavnoj adaptaciji knjige Bernharda Šlinka, „Čitač“, vodi velikoj kontroverzi. Stoga će biti veoma interesantno videti reakciju svetske javnosti na ovu knjigu.

Kakva god bila reakcija na roman, Litel je nesumnjivo uspeo u nečemu u čemu mnogi drugi ambiciozni pisci nisu. „Eumenide“ otkrivaju nešto očajno i depresivno, ali izuzetno značajno, sada, kao i uvek. Maks Aue, dželat SS-a, izgovara istinu sa tipičnom dozom brutalne iskrenosti: „Ja sam čovek poput drugih, ja sam čovek poput vas!“

Autor: Džejson Burk
Izvor: theguardian.com
Prevod: Milan Radovanović