Prikaz romana „Duž oštrog noža leti ptica“: Glad, vojska i vaške

Kao najveće kolektivne traume našeg vremena, ratovi devedesetih i raspad SFRJ i dalje igraju važnu ulogu u životu današnjice, bezmalo tri decenije nakon njihovog odigravanja. Tektonski poremećaji koji su nastali u svesti i stvarnosti ljudi koji su do tada živeli jedan život, da bi potom hitro i skoro preko noći naterani na potpuno drugi život, mogu se uporediti sa onom razlikom u svetovima pre i posle Prvog svetskog rata. Kao i tada, nakon devedesetih se sve promenilo: neki ljudi ostali su živi, dok drugi nisu, a neke manje zemlje zamenile su jednu veliku, dok je svest pojedinaca nepovratno izmenjena. Upravo na temelju te izmenjene svesti nastaje ogroman korpus prozne i pesničke produkcije koja nastaje protekle tri decenije, od zapisa iz prvih dana rata do svedočenja koja danas čitamo, i veliki je broj pisaca koji su se, na ovaj ili onaj način, osvrnuli na ove događaje i učinili ih delom svog stvaralaštva. Da bi ova tema i dalje ostala književno relevantna, potrebno je, međutim, ne pratiti prethodnike i ne ponavljati već rečeno, već tražiti nove pristupe i uglove posmatranja, a baš to donosi treći roman Tanje Stupar Trifunović, „Duž oštrog noža leti ptica“.

Slično određenim autorima koji odlaze ne samo na sam početak ratnih zbivanja već i neposredno pre njih, pokušavajući da predstave genezu kasnijih sukoba i odnosa koji se formiraju, i ovaj roman vremenski se pomera unazad, neposredno pre najvećih vojnih operacija i pre prvih stradalih. Slično Igoru Belešu koji u romanu „Listanje kupusa“ (2023) mapira početak rata iz vizure grupe jedanaestogodišnjaka koji primećuju nešto neobično – nestanak dece srpskog porekla iz Borova naselja – ali dugo ne uspevaju da shvate šta se dešava, o čemu se radi i ko je taj neprijatelj koji vreba iz ugla, autorka ovog naslova odlučuje se za perspektivu dece, odnosno devojčice Vanje koja je u centru pripovedanja i fokalizacije dela.

Reflektujući svoju stvarnost u okvire proznog štiva koje joj služi da bi razumela neshvatljive događaje, ona je puna pitanja koja deluju naivno, ali skrivaju suštinsku apsurdnost i tragičnost sukoba u kojem se obrela. Čak je i situacija u kojoj se zatiču Vanja i njena porodica – brat, majka i otac – neuobičajena, ali ipak poznata i česta: oni se, bežeći od sukoba, sklanjaju u dalmatinsko primorje, u selo očevih roditelja, želeći da u ruralnoj atmosferi sačekaju da rat prođe, verujući da će se on okončati brzo i lagodno.

No namera Tanje Stupar Trifunović ovakvim odmicanjem od glavne struje nije da evocira spokojno seosko okruženje koje je čitaocima poznato iz dečije i omladinske književnosti, već je efekat do kog se dolazi sličan utisku čitanja proze Damira Karakaša u kojoj se potencira odnos nevinosti i iskustva koji nije moguć u gradskoj sredini. Takođe, alegorijski efekat izuzetno je važan aspekt postavke romana „Duž oštrog noža leti ptica“ jer autorka u značajnom delu narativa ne otkriva detalje situacije o kojoj govori, već se prema ratu odnosi kao prema univerzalnoj sili koja se odvija u blizini junaka.

Tek se na osnovu pažljivijeg čitanja i paraknjiževnog utiska dolazi do zaključaka o tome koje su nacionalnosti likovi, o čijoj vojsci je reč, ko su „naši“, a ko „njihovi“, te koji je ishod ove situacije. Ovo čitaoci znaju iz sopstvenog ili tuđeg životnog iskustva, dok autorka ide ka opštem utisku: nije, dakle, reč o ratu devedesetih, o srpskoj i hrvatskoj vojsci, i žrtvama na obe strane, već o ratu kao takvom, o vojsci i žrtvama u svim periodima i na svim meridijanima. Izbegavanjem preciznih određenja, dolazi se do šire priče o iskustvu rata, iskustvu odrastanja u vreme rata, i gubitku detinje nevinosti u vreme sukoba, čime se kritički pogled na jedan konkretni rat raste u opštu kritiku ratovanja. Time se postiže prvi i najevidentniji nivo oneobičavanja poznatog narativa i dolaženja do neobičnog i novog opisa stare teme, što je prvi uslov za dolazak do upečatljivog pristupa koji izdvaja ovaj roman od ranijih.

Drugi efekat novuma može se prepoznati u njegovoj atmosferi i odnosu ratnog i civilnog stanovništva u mikrokosmosu dela. Tanja Stupar Trifunović odlučuje se za uverljivu i efektnu kompoziciju na nivou poglavlja koja se usmeravaju na pojedinačne junake koje prvo predstavljaju, a kasnije produbljuju, dok se u svakom poglavlju priča drugačije određuje prema vojnicima koji su u blizini.

U početku vojska je negde u daljini, kao neka ezoterična prikaza čija je moć snažna i opipljiva, ali i dalje ne do kraja konkretizovana. Ipak, etape rata brzo prolaze i tako se vrlo brzo dolazi od toga da je vojska negde tamo – „Vojska je hodala oko sela.“ – do toga da je vojska tu – „Selom je hodala vojska.“ – i da njihova pojava postaje deo svesti dece koja su u središtu teksta. Jedna od njih, Milena, uz Vanju najvažnija junakinja romana, čak se i „popela na stolicu i virila kroz mali prozor svoje sobe na cestu, čekala je, uskoro će naići vojska, biće ih puni kamioni. Prebrojala je, ima sedam, cerade su im podignute, prolaze sporo, cesta je toliko blizu da vojnicima može razaznati lica. Mladi su, pjevaju, galame, veseli su i nju svaki put kada naiđu obuzima radost i želi da skoči sa stolice i potrči za njima, da je povedu negdje sa sobom“.

Ezoterični efekat vojske se raspršuje, oni postaju mladići od krvi, mesa i požude, i sve više se približavaju devojčicama koje ih posmatraju: „Vojska se prebacivala u pozadinu. U srce sela. U blizinu naših kuća.“ Vojnici hodaju po selu, odlaze do mora, a njihova gola tela „ležala su razbacana po obali, lovila su uzmičuće jesenje sunce“, i tako postaju trajna sila koja obeležava svakodnevicu izolovane ruralne sredine i njenog dotadašnjeg mirnog života. Ipak, paralelno sa neprekidnim prisustvom vojske dolazi do još jedne promene u kojoj se pojava rata konkretizuje: u početku, on je, pre fizičke pojave vojske, daleko („Rat još nije počeo. Rat je iščekivanje.“), da bi kasnije došlo do njegovih prvih naznaka i anticipiranja budućnosti („Rat još nije ozbiljno počeo [...] pripucalo bi se tu i tamo, ali ono pravo tek dolazi.“), a pojava vojske prihvata se kao simptomatični efekat nastupajuće katastrofe koja će doći pre ili kasnije, šta god junaci uradili povodom toga: „,Najgora je glad. I vojska. Dođu i sve odnesu. I vaške.‘ / Najprije je došla vojska, a vaške su došle poslije.“ Od vojske i rata, dakle, kao ni od vaški, ne može da se pobegne, bilo da deca beže od njega, kao što rade Vanja i njen brat, ili da mu hrle, poput Milene.

Vojska i dalje prolazi kroz različite etape, te bi tako „kao sumanuta jurila niz cestu“ i „počela zalaziti po kućama i popisivati ljude“ u trenucima opšte regrutacije, a pri prvim borbama bi se vojska „na kamionima vraćala s linije. Pjevali su. Bila je smjena vojnika.“ U tim trenucima, atmosferičnost romana dostiže nove domete, a osećaj da se rat i vojska sele u svet junakinja, ali i čitalaca, postaje sve konkretniji. Sukob se više ne nagoveštava, već se vidi, čuje i oseća, menjajući i mlade vojnike i devojčice u isti mah: „Vojska je bila svud. Niko nije mogao otići iz sela. [...] Vojska je po cijeli dan kao obezglavljena hodala po selu. [...] Vojnici su bili gladni i ludi i svi smo se sklanjali od njih. [...] Vojska više i nije bila vojska. Bili su rasute tačke u prostoru što su u grupicama ili pojedinačno išli selom.“ Tada vojska više nije izvor radosti u životima ljudi u selu, što je bio slučaj sa Milenom, niti postoji želja da se njihove aktivnosti imitiraju, kao što Vanja čini u početku („Slušajući priče o vojsci palo mi je na pamet da od njih napravim svoju vojsku i da budemo opasni kao prava vojska.“), već se od vojske beži i zazire, sve dok i sama vojska ne napusti građanstvo i prva beži iz sela koje ostaje u obruču i nespremno za protivničke napade.

Međutim, kada oni i nastupe, kratak opis za koji se autorka odlučuje – „Vojska je ušla u selo nekoliko sati nakon što smo mi otišli.“ – pokazuje besmisao rata na jezičkom planu i univerzalnost o kojoj je ranije bilo reči: ova vojska i dalje je samo „vojska“, isto kao i ona „vojska“ prethodna koja je napustila selo, iako se te dve „vojske“ nalaze na dve različite strane ratnog sukoba. Tu se uviđa apsurd pojma ratovanja, od antike do danas, naročito iz perspektive civilnog sveta, odnosno pojedinaca koji su direktni svedoci, posmatrači i gubitnici u svim ratnim aktivnostima, nezavisno od toga ko ih vodi i protiv koga.

Najzad, upravo ta perspektiva civilnog sveta ističe se kao možda i najvažnija odlika romana „Duž oštrog noža leti ptica“, ne samo na nivou dihotomije koja se gradacijski razvija u okvirima antipoda lično/kolektivno, daleko/blizu, mi/oni, već i na planu ja/ona, tj. u odnosu Vanje i Milene koje istovremeno personifikuju antipode lirsko/prozno i alegorijsko/konkretno. Ove dve junakinje predstavljaju dva načina reagovanja u ekstremnim situacijama, i dok se prva krije od rata u sopstvenim referentnim okvirima, druga se, ostavljena bez referentnih okvira i adekvatne podrške porodice i prijatelja, okreće vojnicima koji su u njenoj blizini i koji su dovoljno egzotični da bi joj privukli pažnju.

Ona je mlada osoba na pragu adolescencije koja je smeštena u neobične okolnosti – njena majka ju je, zbog nastupajuće opasnosti rata, ostavila na selu kod bake i njenog partnera Bogoljuba, koji, uprkos očigledne višedecenijske razlike u godinama, nad Milenom vrši seksualno nasilje koje je emotivno uslovljeno. Uz to, deca u selu odbijaju da se druže sa ovom devojčicom, i stoga ona, nakon ignorisanja sa više strana – majka, baka, prijatelji – dočekuje pojavu vojske kao spas iz negativnog okruženja. Njoj je njihov dolazak uzbudljiv, zanimljiv, zabavan, podsticajan i, ponajviše, spasonosan jer oseća da je neko primećuje i da shvata da je ona živa i privlačna: „Nedavno je napunila trinaest godina i njeno tijelo je postajalo tijelo žene. Grudi joj zatežu majicu, izdužila se, plavi uvojci joj lete oko glave dok hoda. Milena je neobično lijepa i mi druga djeca to joj nikad ne bismo priznali. U našoj zlobi i poruzi prema njoj ima zavisti i ljutnje što djetinjstvo još zarobljava nas i naša tijela, a u njoj se već odigrala čudesna metamorfoza koja ju je preobrazila u ljepoticu. [...] Bezobrazno i nepoznato je mamilo odasvud. A Mileni je već bilo otkriveno.“

Ovakva devojčica idealna je žrtva vojnika koji su, mada tek nekoliko godina stariji od nje, sposobni da prepoznaju njenu želju za pažnjom i da je iskoriste, i tako se jedan od njih, Milan, izdvaja iz gomile i stupa u kontakt sa Milenom, vodeći je do seksualne inicijacije i, naposletku, do grupnog odnosa sa svojim prijateljima nakon čega je odbacuje i prekida odnos sa njom. U tom trenutku junakinja odrasta i stasava, ne samo fizički, već i psihički, ali u isti mah i pada na moralnom planu, i taj njen pad, koji se očitava u neuspešnom pokušaju samoubistva skokom sa litice odakle ga spasava upravo Vanja.

Ovo je simboličko središte romana, a premda autorka padu svoje junakinje ne posvećuje prostor i pažnju koju imaju drugi elementi teksta, u pitanju je presudna tačka koja povezuje sudbinu individue i kolektiva, te propast pojedinca i celog društva. Nakon susreta sa iskonskom prirodom rata Milena gubi svoju važnost u delu i postaje epitom kraha u slici bezumne prilike koja luta po selu i traži svoje izgubljeno detinjstvo. Na kraju, ona nestaje i seli se u prostor fantazije naratorke koja o njoj i dalje razmišlja, okupirana činjenicom da je Milenin moralni pad rezultat njene pobune protiv okoline i celog sveta, što joj daje autoritet da izraste u junakinju ove priče i njen centralni deo. Nije, dakle, u romanu važan rat kao rat, već odrastanje i sudbina dve devojčice, a rat samo daje kontekst u kom se priča o odrastanju dešava, čime ovaj naslov dobija svoj univerzalni i vanvremenski karakter.

Seleći se u prostor mašte i fantazije u kojoj je jedino moguće doći do zaokruženih misli i zaključaka koji umiruju svest („Otkad je počeo rat, njoj se sve činilo zabavnijim jer su selom prolazili vojni kamioni i nepoznati ljudi i sve je bilo puno uzbudljivog i živahnog komešanja. Fantazija je bila začeta. Širio se prostor mašte koji je samo čekao da se u nekom otjelovi i obuzme cijelu Milenu.“), sudbina Milene i Vanja odvija se iznova i iznova, i ponavlja se u svakom mogućem sukobu i u svakoj mogućoj situaciji.

Fantazmagorična priroda romana „Duž oštrog noža leti ptica“ nije evidentna na prvi pogled, ali ona se krije u posvećenosti begu od stvarnosti i alegorijama koje ovakvu postavku čine mogućom. Ovo je svakako do sada najuspeliji prozni naslov Tanje Stupar Trifunović jer on ne samo da ponavlja određene motive i odnose iz njenog ranijeg opusa – odnos sa roditeljima iz romana „Satovi u majčinoj sobi“ (2014), emotivna i psihološka veza dve junakinje iz romana „Otkako sam kupila labuda“ (2019), prostor opasnosti u prirodi iz zbirke pesama „Zmijštak“ (2022), te maštovitost u stavu prema smrti iz grafičkog romana „More je bilo mirno“ (2020) – već i pronalazi dovoljno inovativnih i neuobičajenih elemenata koji ga čine relevantnim i veoma bitnim u korpusu prozne književnosti koja piše o ratu, identitetu i poziciji pojedinaca u sistemu koji se menja pred njihovim očima.
 
Autor: Dragan Babić
Izvor: Politika, Kulturni dodatak