Stojiljković je stekao samopuzdanje i ovaj put pisanju pristupio rasterećenije, sa više gušta, usresredivši se na ono što mu najbolje leži. Roman poseduje preglednu i akcijom krcatu priču, čita se brzo i u dahu, što su neophodni atributi dela namenjenom što širem auditorijumu.
Uspeh Konstantinovog raskršća (2009) zatekao je i najveće optimiste, a verovatno ponajviše čoveka koji ga je napisao. Roman je prodat u impresivnih 40 hiljada primeraka, a nisu izostala ni priznanja – uključujući ulazak u najuži krug kandidata za NIN-ovu nagradu. Ponoviti takav uspeh veliki je izazov. Dejan Stojiljković je odlučio da previše ne eksperimentiše sa novim romanom i nije odstupio od formule koja je Konstantinovo raskršće učinila toliko popularnim. Duge noći i crne zastave (2012) su još jedan pseudo-istorijski roman sa elementima fantastike, ali ne i tapkanje u mestu. Stojiljković je stekao samopuzdanje i ovaj put pisanju pristupio rasterećenije, sa više gušta, usresredivši se na ono što mu najbolje leži. Roman poseduje preglednu i akcijom krcatu priču, čita se brzo i u dahu, što su neophodni atributi dela namenjenom što širem auditorijumu. Da li će naići na podjenako dobar prijem kao prethodnik ostaje da se vidi, ali Duge noći i crne zastave svakako poseduju sve sastojke potebne za jedan domaći bestseler.
Umesto Drugog svetskog rata, Stojiljković ovoga puta poseže sa još daljom prošlošću, te radnju smešta u 1386; tri godine pre prelomnog i za srpsku istoriju ključnog Kosovskog boja. U romanu je sakupio imena poznata iz istorije i mita. Tu su knez Lazar i kneginja Milica, njihova kći Olivera i sin Stefan, zatim čitav niz poznatih plemića predvođenih Ivanom Kosančićem, Milanom Toplicom i Milošem Obilićem. Našlo se mesta i za Vuka Brankovića i kraljevića Marka, zatim braću Musiće, Stefana i Lazara, kao i turske velikaše Murata I i sina mu Bajazita. Svi oni u većoj ili manjoj meri korespondiraju sa onim što znamo o njima iz sačuvanih starostavnih spisa, ali ostalo je i dosta prostora za nadogradnju. Pisac modifikuje i dopunjuje podatke iz biografija svojih junaka, stavlja ih u službu priče. A ta priča je ovog puta dobrim delom ustrojena po pravilima epske fantastike. Bliži Martinu nego Tolkinu, Stojiljković doduše uglavnom ostaje u okvirima mogućeg – tim pre što je priča zasnovana na stvarnim događajima. Stojiljković je inspiraciju tražio i u narodnom epskom stvaralaštvu i knjigama o demonologiji, što je otvorilo mogućnost za upliv natprirodnog – u nekoliko navrata stranicama romana „prošetaju“ vile i druga bića iz tamnog vilajeta. Doduše, ti fantastički elementi su diskretni, reklo bi se manje prominentni nego u Konstantinovom raskršću ili kod pomenutog Martina.
Posegnuti za XIV vekom je veoma mudra odluka, ona će svakako doprineti popularnosti romana. Srbi su već vekovima omađijani kosovskim mitosom, pa postoji velika šansa da će mnogi osetiti potrebu da pročitaju Stojiljkovićevu verziju događaja. Takođe, veliki adut Dugih noći i crnih zastava je stil. Novi roman je izuzetno komunikativno štivo. Poglavlja su kratka, mogu se čitati u cugu i podsećaju na filmske scene. Zapravo, čitava postavka romana je izuzetno filmska. Duge noći i crne zastave su, bez obzira na brojne arhaizme i istoricizme, moderno napisan roman čija kompozicija koketira sa stripom (pažljiviji će uočiti vešto uklopljen omaž Dilanu Dogu) i filmom, pa čak i kompjuterskim igrama. Ova strategija će ga, nema sumnje, učiniti dopadljivim mlađoj publici. Sa izuzetkom nešto sporijih segmenata u kojima figuriraju Murat i Lazar, ostatak romana je izrazito akciono orjentisan. Tri glavna junaka (Toplica, Kosančić i Obilić) se obračunavaju sa razbojnicima i Turcima, da bi završnica u Pirotu pod opsadom donela pokolj epskih razmera. Stojiljković ne štedi na prolivenoj krvi, ali su opisi sukoba, bez obzira na brutalnost, bliži avanturističkom nego horor ključu.
Već negde oko polovine, ako ne i pre, postaje jasno da roman zamišljen kao početni deo veće celine, dosta narativnih niti ostavljeno je nedovršeno, ali to bi trebalo da bude ispravljeno u već najavljenim nastavcima planiranog petoknjižja (nakon Dugih noći i crnih zastava, Stojiljković se namerio da napiše još četiri romana: Olujni bedem, Učitelj mačevanja, Carstvo nebesko i Poslednji Nemanjić). Ambiciozno, ali sasvim u skladu sa strategijom Džordža R.R. Martina sa čijom Igrom prestola Stojiljkovićev novi roman najčešče i porede.
Autor: Đorđe Bajić
Izvor: www.popboks.com