Prikaz romana „Divlje guske“ – Snovi su guske od papira

„Stid i smrt vezane su u čvor. Zauvijek.” (str.9)

Radnju romana „Divlje guske“ Julijane Adamović možemo smestiti u sedamdesete godine prošlog veka, možemo je smestiti u panonsku ravnicu, ali vreme i mesto u fabuli ovog romana ne igraju važnu ulogu. Oni su neodređeni, kako je to i običaj u bajkama, a ovo je bajka o detinjstvu, ali ne onom idealnom, koje nas priprema za svet odraslih, već detinjstvu mračnom i zbunjujućem u kome očima deteta ne možemo da proniknemo u zakonitosti postupaka odraslih, a često osećamo da u njihovom ponašanju nikakvih zakonitosti i nema.

Ravnicu nadleću divlje guske u V formaciji. Kada se jedna umori, razboli ili ostari, dve ptice se izdvoje iz jata, pridružuju se svojoj nemoćnoj drugarici i ostaju uz nju dok se ne oporavi ili ne umre.

U pitomoj ravnici, gde žive ne tako pitomi ljudi, u sobi sa staklenim prozorom, ostavljena je da umre guska sa očima od dugmadi i telom od krep-papira. Pred njenim očima odvija se ova priča. Papirna guska, skrivena iza zaključanih vrata, odraz je nepoznatog tajanstvenog sveta za čiju bravu nemamo ključ. Svedok je tajni i najskrivenijih misli devojčice koja uzdanicu i prijatelja nalazi u nemoj papirnoj životinji koja joj se kasnije raspadne pred očima, kao i svet koji je okružuje.

Divlje guske u bajkama pomoćnice su Baba Jage, one otimaju nestašne dečake i devojčice i odvode ih daleko od kuće. U romanu Julijane Adamović, divlja guska je statična i nema, a zlo koje simbolizuje Baba Jaga drema u samom kućnom pragu i nema topline doma koja bi nas od njega zaštitila, jer je ono svuda oko nas, pa i u nama samima.

Nemoćna junakinja romana, rastrzana između majke i babe, između stvarnosti i sna, udvaja svoju ličnost i udahnjuje život krpenoj lutki stvorivši od nje sestru koja će joj pomoći u borbi protiv surovog sveta. Pripovedanje u romanu je u prvom licu množine i tek na kraju delimično se razrešava ono što čitajući tekst sve vreme osećamo.

U dečjim očima svakodnevni događaji poprimaju epske razmere. Jezik je savladan, ali detinji um ponire tek u njegov površinski sloj. Skriveni smisao reči, ironija odraslih, sarkazam i zajedljivost ostaju van domašaja dečje svesti, pa dolazi do mnogih zabuna u poimanju sveta koji ih okružuje. Kada majka, očajna zbog stalnog nadmetanja sa Babom za ljubav devojčica, skrhano izjavljuje: „Izgubila sam vas“, u detinjem umu ova rečenica biva pogrešno protumačena. Dvoglas spremno odgovara: „Nisi. Nismo se nigdje izgubile. Vidiš da smo tu. Znamo svaku ulicu, kako bi se mogle izgubiti.“ (str.170)

Detinjstvo opisano u ovom romanu dato nam je u vidu delova slagalice, a čitalac je taj koji, revnosno prateći priču, prikuplja deo po deo, kako bi na kraju od ispričanog sklopio kakvu takvu celinu. Ta celina preobražava se u detinjstvo svakog od nas, doba koje smo skloni da idealizujemo, a koje je skopčano raznim nevoljama.

Okosnicu likova koji se pojavljuju u romanu čini trojac majka-otac-Baba, arhetipski trougao balkanske porodice. Loši odnosi između snaje i svekrve, tako uobičajeni na ovim prostorima gde je nemoguće povući granicu, zaštititi svoju intimu, gde svako misli da zna najbolje i svako bi drugome da uređuje život. Dva jaka ženska lika koja u bespoštednoj borbi gaze sve pred sobom i uništavaju živote najmilijih boreći se, kako to misle, za njihovu naklonost.

Majka za sve negativno što vidi u sopstvenom detetu okrivljuje muževljevu stranu porodice, kada hoće da uvredi svoje kćeri, naziva ih po babi, Katama. Nevoljno prihvata njihove mane i posmatra decu u odnosu na ono šta ona za nju znače: Bolje da vas nisam ni rodila ili da vas nisam rodila bila bih sama kao ćuk. U oba slučaja za nju je nemoguće da devojčice posmatra kao samostalne entitete, koji, u krajnjem slučaju, nisu ni tražili da se rode. Majka koja je u jednom trenutku nestala, za nju je odlazak značio tek nekoliko meseci, za devojčice čitavu večnost. Od tog udarca se nikada nisu oporavile, a utehu su našle u Babinom krilu. O majčinom „zločinu“ svedoči jedna fotografija, tu je otac, tu su njih dve, jedna od krvi i mesa, druga skrojena od Babine stare haljine. Tu su, otac i stric i strina, a majka je samo himera izgubljena u kućnoj haljini na telu strine. Vezanost devojčica za Babu raspiruje grižu savesti kod majke i ne dopušta joj da sebi oprosti grešku koju je načinila otišavši od njih.

Otac se vezuje sa smrću. Na početku romana, on je bolestan, gotovo na samrti, on prekida nestašnu dečju igru. On je i lovac, neko ko donosi smrt nemoćnim stvorenjima, a pritom ubija dva psa, Gospodina i Lolu, jednog sopstvenom rukom, drugog nepromišljenošću. Čitajući roman, pred našim se očima oblikuje figura bolešljivog i neostvarenog čoveka, rastrzanog između pomajke i supruge, između detinjstva i odgovornosti odraslih. Čoveka koji ne uspeva da preseče pupčanu vrpcu, želeći do kraja da izmiri nepomirljivo i u toj bici gubi.

Baba ne voli nikog osim njih dve. Volela je njihovog oca, dok ga majka nije ukrala, a onda je pokušala njih ukrasti od majke. Babina ljubav u dečjoj duši izaziva oprečna osećanja. Da li su loše jer ih voli osoba za koju svi misle da je zla? Ta ljubav je zabranjena, od nje boli stomak kad pokušaju da strpaju u usta odjednom sve slatkiše koje je Baba kupila, jer ih ne smeju poneti kući. Baba na kraju odustaje od borbe i nestaje iz njihovih života, zadajući time poslednji udarac ionako krhkim porodičnim odnosima. Baba odlazi krišom, rasprodaje sve što je do tada čuvala „kao oči u glavi“. Daje čak i ručne radove koje je obećala devojčicama u miraz, što naročito ostavlja traga u srcu.

„Nama se pred očima zacrnilo. Vratio nam se taj dan, stablo trešnje i neka druga vrata na kuhinji. Sav strah ovog svijeta. Golema praznina u kojoj se gube ruke, noge, glava. Iz koje spas mogu dati samo Babini zagrljaji.“

Ovoga puta Baba je otišla, ali zauvek.

A da su se samo manje voleli, da su se manje nadmetali, da su znali odabrati stranu, da su znali svoje mesto… Da je okruženje bilo bolje, da su društvene prilike bile bolje, i svet oko njih, i ljudi, sve bi se tada odigralo drukčije.

Devojčica od krvi i mesa i devojčica od platna, uprkos svemu odrasle su zajedno. Četrdeset godina se nisu uspele razdvojiti i isto toliko dugo sanjale su isti san. San u kome su našle mir, u kome se Baba vratila, a njena kuća ponovo zamirisala na supu i medenjake. Sanjale su detinjstvo kakvo je moglo biti, kakvo je trebalo biti: detinjstvo iz koga izrastaju srećna deca.

Autor: Aleksandra Jovičić
Izvor: libartes.rs