Prikaz romana „Devojka sa violinom“: Možda ipak nije prekasno za nadu

U svet književnosti Milena Sekulić Odalović uplovila je 2018. godine romanom „Kneginja Nariškina“, nakon kojeg su usledila još tri – „Iz zemlje kamena“, „Beg iz zlatnog kaveza“, „Kuća na ostrvu Skaj“ – čineći serijal Prokletstvo Hanterovih. Nakon toga piše „Ledenu lejdi“, peti ljubavni istorijski roman sa tematikom u viktorijanskom periodu. Kao autorka za koju pisanje postaje deo svakodnevice, izazov pronalazi u novim putevima izraza, u lepoti neočekivanih obrta, traženju nepoznatog u poznatom, iznenađenjima u pogledu snage i nepokolebljivosti koje njene junakinje pokazuju u prelomnim trenucima. U svakom romanu prikazana su nova lica sile i nepravde, ali nepovoljne istorijske i društvene okolnosti ne mogu da izmene pravac kojim se kreću njeni likovi u potrazi za sopstvenim idealom sreće i ispunjenjem onoga za čim žude. Mizanscen se menja u sledećem, „Vetru sa Pirineja“, delu koje nas vodi u Španiju 15. veka, u vreme delovanja Inkvizicije. Međutim, i tada će iskra dobrote u ljudima nadjačati mrak i večitu studen, i zaseniti ih suncem.

Najnoviji roman „Devojka sa violinom“ odvodi nas u 1888. godinu, uz kristijevski zaplet, koji predstavlja i odavanje počasti slavnom književnom uzoru, ovaj društveno-angažovani roman intrige sadrži i tajnu, težnju za otkrivanjem izgubljene prošlosti, zov vraćanju korenima, potrazi za izgubljenim identitetom i slobodom. Tamna i napeta atmosfera, uzbudljivi likovi i njihovi međusobni odnosi, neuhvatljiv razvoj događaja u koji će ih život strmoglaviti, pred našim očima odmotava nam se sudbina svakoga od njih.

Sandrin Neker, darovita mlada violinistkinja, napušta porodičnu kuću u Liverpulu i, nošena strahom od izbegnute nesreće, odlazi u London, promrzla, gladna, bespomoćna, bez ikakve nade da će pronaći krov nad glavom. U prvo vreme nepoznanica, kasnije ćemo se upoznati s motivima za takvu odluku, mada olako bismo postavili pitanje zbog čega bi bogatstvo i toplinu doma zamenila neizvesnošću londonskih ulica. Grofica Kliford je pronalazi, pruža utočište i nudi izlaz: njen sin lord Sajmon Kliford ženi se američkom glumicom Anabel Barkli i za dve nedelje odlazi u Ameriku, odričući se titule, čime bi čitavo imanje prešlo u tuđe ruke.

 Zadatak Sandrinin je da pristane na ulogu zavodnice, osvoji srce Sajmonovo i osujeti njegov odlazak. Nagrada je materijalna nadoknada koja će joj omogućiti da krene život iz početka. U spletku uvode Edvarda Berna, lordovog prijatelja sa univerziteta, mladog bonvivana koji uživa u životnim zadovoljstvima; glumio bi zainteresovanost za Sandrinino društvo tokom dana provedenih na porodičnom imanju Oukšejd, i njegova uloga podsticanja ljubomore trebalo bi potpomoći u odvraćanju od lordovog nauma da sve napusti i ode za lepom glumicom u daleku zemlju. Bern joj pomaže da, kroz zamršeni lavirint Klifordovih, bolje upozna okolnosti u koje se uplela. Ubrzo postaje svesna da se ništa neće odvijati po njihovoj zamisli jer „samo jedna iskra koja padne na pogrešno mesto, sve će pretvoriti u buktinju”. U toj igri veći su ulozi i ljudski životi postaju sredstvo za ispunjenje ciljeva.

Obećanje dato grofici Kliford, za sobom će povući nepopravljive posledice, ne shvatajući zamršenost odnosa u koje su se zamrsile sudbine svih učesnika. U želji da učini dobro svojoj pokroviteljki, nekontrolisana bujica događaja koji se posledično smenjuju poput filmskih scena, dobiće neočekivani tok. Kada Sandrin shvati da je Oukšejd samo scena na kojoj svi likovi imaju da odigraju svoje uloge, i da će njena pozicija u tom igrokazu narušiti prividni sklad, biće prekasno.

U naivnoj pomisli da čini ispravno, Sandrin nagovara Anabel Barkli da napusti lorda Sajmona napisavši mu oproštajno pismo, zauzvrat joj obećavši miran život, finansijski situiran (tada u uverenju da na bogatstvo kojim njen poočim Etjen Neker raspolaže i ona ima pravo) izvan pozorišne scene, aplauza, divljenja. Sandrin shvata da se iza sveg sjaja i glamura kriju nesigurnost i strah, te da glumica želi da izađe iz uloge i vodi normalan život, daleko od okova popularnosti. Uviđa da se iza maske krije lice slično njenom. „Prvi put su se stvarno razumele. Sandrin primeti da je glumičin osmeh sada topao i blag, kao u nekoga ko je konačno siguran i pun nade. Konačno je sve imalo smisla. Suočavanje sa strahovima, ma kako joj nekad izgledalo nemoguće, sada je postalo jedini izlaz i način da se izbori za sebe.”

A violina, čiji zvukovi nas prate od početka do završetka romana, koji su Sandrin grejali od hladnoće tokom kišnih londonskih noći i čuvali uverenje da su nove šanse moguće i kada tako ne izgleda, odvela ju je u mesto svojih istinskih korena, gde će pronaći mir i ljubav. A da bi pronašla za čim traga, morala je poći na put. A kako kaže Milena Sekulić Odalović, „život voli putnike. Nikad ih ne ostavi bez svetla i uvek ih odvede baš tamo gde treba“. „Devojka sa violinom“ je upravo to – putokaz i vodič za život bez straha i ljubav koju tražimo, nekad ne znajući da i ona nas traži, i često pronalazi tamo gde se nismo nadali.
 
Autor: Siniša Bošković
Izvor: Književne novine