U trilogijama epske fantastike, prva knjiga obično služi kao vodič u novi čudesni svet i postavka je za smrtonosni sukob. U trećoj knjizi se otkrivaju tajni identiteti, dolazi do neočekivanih obrta i rešava se sukob. Ali drugi deo obično pati od sindroma središnje knjige, karakteristične po tome što ima suviše otvorenih zapleta a premalo razrešenja.
Roman engleskog pisca Filipa Pulmana „Njegova mračna tkanja“ podjednako je zadovoljio ukus dece i odraslih. Prvi deo, „Severna svetlost“ dočekan je hvalospevima i književnim nagradama, uključujući i Karnegijevu medalju. Sada smo dobili „Čudotvorni nož“, a Pulman je uspeo da izbegne sindrom srednje knjige.
Baš kada radnja počne da preti opširnošću, pojavljuje se „čudotvorni nož“ iz naslova. Može iseći bilo šta – duh, materiju i sindrom srednje knjige. Može rasporiti prolaze između svetova, dozvoljavajući Vilu i Lajri da iskoče iz zapleta koji ih je skolio kao zmija Laokoona. Mladi Vil je određen za nosioca noža, oruđa ukrašenog anđeoskim šarama. Sećate li se mača arhanđela Mihaila iz Miltonovog epa „Izgubljeni raj“, koji mu „iz oružnice Božije podaren, beše okaljen/ tako da se ništa oštro ili čvrsto/ ne mogaše tom sečivu odupreti“?
„Čudotvorni nož“ je gotovo podjednako velelepan po svom moralnom dometu. Lajrin otac, lord Asrijel, lik nesumnjive uzvišenosti, gradi utvrđenje na zaleđenom severu iz koga će pokrenuti napad na „Vlasti“. Mladi čitaoci ne znaju da se u epu „Izgubljeni raj“ pobunjeni anđeo, Satana, povukao u severna kraljevstva, niti imaju bilo kakvu predstavu o strašnoj slavi Miltonove karakterizacije. Ali reagovaće na prikaz totalitarne crkve ovog paralelnog sveta. Kraljica veštica kaže: „Svaka crkva je ista: kontroliši, uništi, zbriši svako dobro osećanje“. Da li se lord Asrijel sprema za bitku sa tiranskim Bogom ili sa iskvarenom ljudskom institucijom?
Do završetka romana „Čudotvorni nož“, nije najjasnije na kojoj je strani dobro i ko zaslužuje da pobedi. Osim što je ovo naravno dečja knjiga, i deca junaci zaslužuju da pobede. Ali, pošto je ovo središnja knjiga, oni to za sada neće uspeti.
Deca će „Čudotvorni nož“ čitati prvenstveno kao avanturističku priču nego kao novo pevanje na temu slobode i slobodne volje iz pete i šeste knjige „Izgubljenog raja“. A avantura je mnogo: kaubojski obračuni, dirižabli koji eksplodiraju, provaljivanje u engleske seoske kuće, mučenja i ubistva, opštenje sa duhovima preko ekrana računara. Priča se kreće tako silovito da čovek oprosti sve te nedovršene zaplete, gledajući kako Meri Malon, bivša opatica koja je postala oksfordski naučnik, nestaje kroz prolaz u drugi svet da se o noj više ništa ne čuje – za sada.
Dž.R.R. Tolkin, praotac celokupne savremene epske fantastike, tvrdio je da najbolju fantastiku odlikuje „primamljiva neobičnost“. Filip Pulman je to postigao svojim đavolski inventivnim delom. Njegovi svetovi vrve od anđela, veštica, ljudi, životinjskih dvojnika, medveda koji govore i Spekterima, bićima koja izgledaju kao smrtonosne leteće meduze. (A kladim se da će se u trećem delu pojaviti makar jedan visokorangirani demon.)
Ipak, najsnažnije izgrađen lik je Vil.
Ni knjiški mudar ni glamurozan, dečak je neustrašivi zaštitnik svoje ugrožene majke, u borbi spreman na nasilje. A „Čudotvorni nož“ nas veoma uspešno podseća na to da su neke borbe pravedne.
Deci još uvek trebaju heroji. Lepo je videti devojčicu koja može da spozna istinu gledajući kroz zlatni kompas, i dečaka koji je u stanju da raspoluti duh i materiju nožem koji seče atome. I da se suprostavi i samim nebesima ako treba. Ali šta onda? Da li će Lajra i Vil biti sledeći Adam i Eva, koji će novi Eden naseliti poboljšanim čovečanstvom? Ako bude tako, među njihovim potomcima će biti deca koja će zanemariti i sam raj u potrazi za primamljivom neobičnošću neke druge dobre trilogije epske fantastike. Filip Pulman zaslužuje svoje mesto na vašoj polici pored Ursule Legvin, Suzan Kuper ili Lojda Aleksandra.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Vladimir Martinović