Peruanac Santjago Ronkaljolo (1975) nije bio nepoznat kad je dobio nagradu „Alfaguara“ za „Crveni april“. Prethodno je objavio romane „Princ kajmana“ i „Stid“, koji je bio preveden na nekoliko jezika i prenesen na ekran, kao i knjigu priča „Odrastanje je tužan posao“. Međutim, kako autor priznaje, ovom prilikom se njegov cilj sastojao iz sledećeg: „napisati roman o događajima kakvi mogu da nastanu kada smrt postane jedini oblik života.“ Feliks Čakaltana Saldivar, zamenik okružnog tužioca, glavni junak i osovina romana jeste na prvi pogled kopija glavnog junaka „Pantaleona i posetiteljki“ (1973), četvrtog romana Vargasa Ljose. Jer, ukoliko je Pantaleon efikasni vojni birokrata koji se do apsurda pridržava pravila službe, Čakaltana Saldivar vlastitom opsednutnošću normama takođe dodiruje granice humora. No Peru koji je prikazao Vargas Ljosa, makar na prvi pogled, nema mnogo zajedničkog sa državom koju opisuje mladi prozaista. Između ta dva Perua došlo je do pobune i rata od čijih ostataka Rokanljolo gradi svoju priču. Kako se u završnoj autorovoj noti precizira: „Metodi napada pristalica Svetlog puta koji su opisani u ovoj knjizi, kao i protivsubverzivne strategije istraga, mučenja i nestanaka ljudi jesu realni. Mnoštvo dijaloga između likova predstavljaju citate preuzete iz dokumenata Svetlog puta ili izjava terorista, funkcionera i članova Oružanih snaga Perua koji su učestvovali u konfliktu“.
Fikcija „Crvenog aprila“ izgrađena je u okviru striktnih vremenskih granica, između 9. marta i 3. maja 2000, tokom perioda mračne korupcije tadašnjeg predsednika države Fudžimorija, prilikom izborne farse u kojoj će učestvovati glavni junak. Politička priroda svega toga oslonjena je o šemu policijskog romana. Svojim metodičnim izveštajima policiji i Vojsci, Čakaltana Saldivar biće pokretački faktor niza zločina kao ploda rata protiv do tada gotovo iščezle gerilske grupacije. Zato je akcija smeštena u Ajakućo („ćošak mrtvih“) i njegovu okolinu gde i dalje preživljavaju predšpanske legende a nasilje pod plaštom katoličke liturgije poprima ritualne crte dok Indijanci govore jezik Kečua i jedva da znaju španski. Otkrivanje zločina služiće razjašnjavanju složene figure tužioca. Obelodanjuje se podzemni kult smrti, kao i mučenja, koji će se nadmetati za primat sa akcijom koja se odvija za Uskrs.
Rokanljolo u svakom trenutku održava uzbudljivost radnje i ambijent strave. Leševi imaju pokoji ud manje, spaljeni su kiselinom ili masakrirani. I tu ono što liči na horor napada triler, ne zanemarujući politički supstrat čije zaokruživanje čini jedan od osnovnih ciljeva romana. Pripovedanje se razvija linearno, kao u nekom smislu i glavni junak, koji postepeno prelazi iz početne naivnosti do završne suptilnosti, kojom su pri kraju romana praćena njegova opažanja kao i opis završnog nestanka, koji će otkriti Karlos Martin Elespuru, agent nacionalne obaveštajne službe, naravno odeven onako kako protokol iziskuje.
Ali Čakaltana Saldivar, kada postaje istražilac, otkriva političku korupciju u dalekom Javarmagu, gde je šačica policajaca zadužena za pripremanje izborne farse. Upoznaće se sa vojnim licima i komandant Karion će zapravo postati glavni junak senke romana, zajedno sa Martinom Elespuruom, koji pokreće radnju iako jedva da je i prisutan. Postignuta je savršena zbrka koju zajedno čine: prezir prema „melezima“; stav da je okolina Ajakuća „pakao“; obelodanjivanje jednog zajedničkog groblja, mučenje i iščezavanja ljudi; kapetan Paćeko; krvavi narednik Kaseres Salasar; uloga Hustina Majte i njegovog braka; pripadnik Svetle staze Alonso, kao zatočenik zatvora osuđen na doživotnu robiju, iako će pobeći i biti razapet na krst… u kombinaciji sa turističkim atrakcijama peruanske proslave Uskrsa, mogu se porediti sa seviljanskom.
Pripovedač pogađa ciljeve koje je zadao sebi: kombinuje folklor i mitologiju sa gotovo predačkim nasiljem, prodire u utrobu problema složene zemlje poput Perua posredstvom jednog „naivnog“ tužioca koji će, duboko iznutra, opravdati delovanje represivnih snaga. Praktična policijska šema ispostavlja se kao izrazito jednostavna, s obzirom na složenost romana. Rokanljolo nas zbunjuje – možda – bujicama krvi. Romanom defiluju užasi koji će impresionirati čitaoca, kao što čine one devetnaestovekovne kriminalističke „galerije“. Nasilje na kraju pravi previše grešaka.
Izvor: elcultural.com
Prevod: Igor Marojević